Отаџбина

586

НАШЕ ГЈШНАЗИЈЕ

имати строге и слествене рачунске ствар.ности, која мора имати својих преставника у лицу васпнтача, а ми имамо проееком људе без сваког реалног васпитања у истини. А и за једно и за друго ваља имати ма каксг убеђења, ма коликог поштовања спрам оног тто ваља и негодовања спрам онога што не ваља , ма колике воље да се човек уздигне изнад дивљих слабости других људи, који су својим положајем на те слабости осуђени. А без свега тога што би могли реализам и класицизам, сваки на по се , и оба у скупу учинили? Могу ли људи који су далеко и од власичности и од реалности одгајити те особине у других ? Пустимо нек на ово питање одговоре сами иаши класичари и реалисте. Но то је само један од главних чинилаца на које се класичари и реалисте не осврћу, кад износе слабе стране наших гимназија, кад доказују, да из гимназије излази сићушност помешана с егојизмом и равнодугпношћу; а сума се узрока никако и не додирује. Ту се и не помиње како се те особине нровлаче, данас, кроз српску породицу горњих слојева — која је управо истинска гајиља омладине. Ту се не вели, како се те особине у велико опашају у свих сталежа, па и у целокупног друштва нашег. И што је најглавније не само наши класичари п реалисте, но и сви наши прваци, који су икад и шта о гимназпји говорили, нису се сетили да гимназији, као васпитном заводу, одреде какво год место у целокупном животу, како јавном тако и приватпом. У нас се до сад узимала школо као нешто за се, одвојено од друштва, од породице, што је највећа псгрешка, која се икако може учинити. Јавном васпитању и настави, као да се до сад није никакав правац одређивао у животу. Није се никад , колико нам је познато, ни постављало питање , да ли ова или она школа својим радом треба да потпомаже породицу и према томе да јој се да овака или онака организација. На против, непрекидио се чују тужбе, како породица неће да потпомаже школу, као да је школа нешто главно а породица споредно! Тако натрашке схватање пројурило је кроз све слојеве нашег живота и донело доста недаће нашем народу. У држави једној, где се хоће ма каквог рада, ма каквог напретка, мора имати ма какви тип васпитања, ма какав тип за навике, за дисцигхлину јавну, а једини природни тип за све то, тип је породички. 1 ) Тај природни образац ваљало би да све прожме, да се свуда проведе , да све њему тежи и све се на његовој страии развија. 1 ; Ми разумемо доиру н ваљану нородицу, а не неваљалу, која гмоставља све чланове, п на коју се по несрећп неки просвегницп угледају.