Отаџбина

АНА КАРЕЊИНА

597

пеннце с актима у руци, застаде, погледа попреко у ноге тога човека и, чисто питајућп, управи очц у Облонскога. Степан АркадијевиК стајаше на степеницама. И угледавши човека, његово добродушно лице, још већма се разведри. — Дакле збиља ти си то Љовине, рече пријатељским осмехом иоздрављајући Љовина. И ти си се потрудио да ме овде потражиш рече Степаи Аркадијевић пољубивши се с пријатељем. — Јеси ли одавна дошао? — Тек што сам дошао, и одмах похитах тебп, одговори Љовин, збуњепо а у исти мах и срдито и бојажљиво осврћући се. — Хајдмо у мој кабинет, рече Степан Аркадијевић, и познавајући устручљиву и срдиту нарав свога пријатеља, ухвати га за руку и поведс за собом, као да га је проводио кроз неку опасност. Степан Аркадијевић говорио је »ти к са свима својим нознаницима. Са старцима од шесет година, с младићима од двадесет година, с глумцима, с министрима, с трговцима, с ђенерал-ађутантима. Он се дружио с људма који су стајали на двема крајп.им тачкама друштвених лествица , н који су се веома зачудили, сазнавши, да преко Облонскога, имају нешто заједничко. Он је говорио ти свакоме, с ким је иио шампањера, а пио је шампањера са сваким. Према томе, кад год би се сукобио с каквим својим постндним пријатељем, како је он многе у шали називао, — а пред својим иотчињенима, он је својим урођеним тактом увек умео ублажити тај за његове потчињене непријатан утпсак. Љовин истина није спадао у »постндне" али је Облонски нпак пагађао да Љовин држи, како он не мари да пред својнм млађим покаже своју срдачну дружбу с њиме, па је баш зато и похитао да га уведе у свој кабинет. Љовин је био скоро једних година са Облонским, и они се нису спријатељили пијући заједно шампањерскога. Љовин је био његов друг и пријагељ још од ране младости. Према томе, ма да су били супротнога н карактера и навика, они су се волели, као што се воле нрнјатељ из детињства. Па ипак, као људи који су ударили разним правцима у животу, сваки је од њих презирао у души правац свога пријатеља, макар да се трудио да тај правац извини и оправда. Сваки је држао да тек он живи правим животом, а његов пријатељ да тек животарн. Угледав Љовина, Облонски се није могао уздржати тихога, ироничког осмеха. Колико га је већ пута видео да дође у Москву из села, а шта је у селу радио, то Облонски никад није могао појмити, што је, у осталом, слабо н разбирао. Кад год би долазпо у Моску, Љовин би увек изгледао усплахнрен, увек ужурбан, увек се нешто снебивао, а то га је опет једило, и увек са неким новпм, особитим погледима на стварн. Степану Аркадијевићу било