Отаџбина

598

АНД КАРЕЊИИА

је све то и смешио и забавно, Али је исто тако и Љовин у души презирао велики варошки живот свога пријатеља, и подсмевао се његовој служби, коју је сматрао као праву залудницу. Разлика је била само у томе што се Облонски, живећи као и сав остали свет, смејао самосвесно и доброћудно, а .Бовин без икакве самосвести, и, по кад кад, и јетко. — Ми смо ти се већ одавна надали, рече Степан Аркадијевић, и пошто га уведе у кабинет, пусти му руку, као да би му хтео показати како је већ ван сваке опасности. Јако, јако се радујем што те видим, продужи. Ну па како си? Како? Кад си дошао? Љовин ||уташе, погледајући њему непознате пријатеље Сте пана Аркадијевића; нарочпто се загледа у руку углађенога Гриневића, у беле дугачке прсте, са дугим жу1>кастим на врховима повијеним ноктима, и на велика сјајна дугмета на маншетама. Те руке беху одвукле сву његову иажњу. Облонски примети то и насмеши се. — Ах да, допустите да вас преставпм. — Мој пријатељ Фи.шп Иванић Никитин, Михаило Станиславић Гриневић, — а ово је чувени сточар и ловац, члан земства, атлет који једном руком диже пет пудова, мој друг Константин Димитријевић Љовин, брат Сергија Иванића Кознишева. — Драго ми је особито, рече Нпкитин. — Имам част познавати вашега брата, Сергија Иванића, рече Гриневић, пружив своју лепу руку са дугим прстима. Љовин се намршти, рукова се хладно, и одмах се окрете Облонскоме. Јер макар да је јако уважавао свога рођенога брата, кога је као одличнога ппсца знала цела Русија, опет није марио, да ко год у њему гледа не Константина Љовина, него брата знаменитога Сергија Иванића Кознишева — Ја више нисам члан земства. Раскрстио сам са свима, и впше не идем на њихове састанке. рече Љовин, обратив се Облонскоме. — Зар већ ? рече Облонски смешећи се. — А гашто то ? — То јс дугачка историја. Причаћу ти једном, рече Љовип, и одмах узе причати. — Једном речи, дошао сам дг> уверења, да се у земству ништа не ради, и не може ништа радити, додаде, као да га је неко увредио: — то је с једне стране права играчка, играју се парламента, а ја за те беспослице нити сам довољно млад ни довољно стар; а с друге стране. . ту штуцну... то је само срество за месну котерију да дође до новаца. Што су нре^е била туторства, судови, то су данас земства — сад нема впше места, али има незаслужених плата, говораше он тако страсно, као да му је то неко спорио.