Отаџбина

664

С .1 II В Н II Ц А

ска, ја сам био до јуче глава и старешина... Моја лична егзистенција беше ситна ствар у таквим околностима. »Али шта да чинпм ? Под својом командом имађах свега три човека : пандура из начелства Војина ТрендаФиловића, коњичког жандарма Илију Симића из Књажевца, и коњаника редова коњичке бригаде Гавру Рајковића, који још на Тепошу беше остао код мене на служби. Шта ћу пре са толиком трупом ? »Али ту беше одлични командант Х1-ог пука, ту беше мајор Мита Цинцар-Марковић. Он ме је разумео као човек и као брат, Он ми приђе и благо, као да хоће да ме теши рече. — Па иди Тошо па командуј оном блатаљону како ти желиш.« „Ја се исправих, појурих од чете до чете командујући по један нлотун. »Наши, који имађаху најлакше ноге , беху се већ дохватили Провалије и мишљаху да продуже пут. Али на њихову пакост ја бејах ту. „ - Не те , децо, за нме Божје , не бежте , на банак ту, па пуцај као у сватовима — 11 »Некп послушаше а неки не-хтедоше, Ове позвах револвером, који позајмих од рез. потпоручика Мнливоја Петровића. Тај позпв боље разумедоше. Остатак П-ог батаљона Х-ог пука задржа се на Провалији. »Овај мо.ј поступак критикован је као насиље »ненадлежног" лица , које , као резервни мајор без команде , нити је имало права нити какве власти да тако што чини. Критичари овог мојег поступка међутим добили су од капетана Милисава Симића и поручика Петра С, Нешнћа такав одговор, да ја могу са захвалношћу ћутати. „Како су у том тренутку стајале Митине трупе? Ја сам покушао да забележим, непријатељ се према нама беше поставио од Прћевца ка Нпшору на трп чуке које су нас доминнрале , и пуцаше на нас плотунима. »Од чеге до чете замном је непрекидно летио Гавра Рајковић храбри коњанпк, али нас пред подне растави непријатељски куршум који Гаври размрска деспо колено. Благо њему, он је часно и верно пролио своју крв за отаџбину... Бејах код чете потпоручика ЈосиФа Продановића командујући јој један плотун. А.ш бугарски беше бржи, п моја се кобила сруши подамном. »— Шта је ово ? •— упнтах у чуду. „— Г. мајор, коњ вам је рањен — рече г. Јоса. »Сирото марвинче. Крв му је лопила на нос и на уста. Ја сам и сам бно тако малаксао да се једва држах на ногама. Ја пођох не знајући ни сам куда. Мој чича Војин изађе плачући предаме, др-