Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

677

а који малим словом, већ у томе је сасвим самопроизвољан. Тако на пр. пише: Берингово море и оерингово море; Каролинска, Маријанска и Фиџијска острва великим, а бродарска малим словом; карпентаријски залив малим, а мехикански великим словом ; ново сибирска или лијаковска острва великим, а курилска и јапанска острва малим словом; карско и Карско море; аденски и Гинејски залив; пише јадранско и јоеско море, а Фарска, Балеарска и Јонска острва Луиатске, Нубијске планине и снежне и црпе; Китајски алпи и манџурски алпи; сибирска низија и Китајска низија и. т. д. и. т. д. Таквих, и њима подобних погрешака, пуно је у овој књизи. Најзад још једну малу примедбу. У другом предговору свога топског земљописа г. Карић на стр. 8 вели: »Сем тога да би одговорно захтевима данашње хигијене, цело ћу дело штампати ка жутињавој артији«; па ипак је цело дело штампано на белој артчји. Ради угледа самог г. Карића ми бп га молили да ову реченицу избаци у даљим издањима. То је све што сам имао да кажем о овом делу г. Карићевог земљописа, а сад да идемо даље. Љуба П. Ћирић

Спаснћ А. Н. Разговор о пајбољеш обдику владавпне, по Љујису Корнељу. Београд. штампано у краљ. српс. држ. штамларији 1887 м. 8.° 138.

На пољу наше сиротне књижевности дочекује се свака новина с раширеним рукама. Ми показујемо ову предусретљивост и наспрам ствари белетристичке природе, па чак и онда, кад се ове баш не могу похвалити каквоћом првога реда. С каквом радошћу и радозналошћу узимамо тек сваку књигу, која носи на себи и најмањи знак научности! А шта да кажемо: с каквим се нестрпљењем узима у руке књига, која говори о најважнијем дневном питању, и то у тренутку, кад ово треба да се реши, и то тако да се реши, да ћемо мп десетине година имати да осећамо последице доброте или худоће тога решења, да ће под упливом његовим ићи цела држава у одређеном правцу. Или ће ваљда бити кога, који би могао тврдити, да књига, која говори „о најбољем облику владавине«, нема, нити хоће да има икакве везе с решењем нашег уставног иитања? Такво тврђење би било бесмислица, и оно би на првом месту могло увредити г. писца. За бога, та с тим једном треба бити на чисто, да се књиге не пишу тек онако, без пкаква одређена циља, само да се време ироведе. И ако се то можда и може овда — онда допустити каквом пес-