Отаџбина

516

ДОБРОВОЉАЦ

Када је мој отац запросити хтео. »Донео ми,« вели,» диван зумбул неки, Па ми га је лепо за груди задео, И весео рек'о»»носи га на веки!« а Она је то била у суботу снила, А у недељу се таки иСпросила. 63. Али Ђорђе зумбул није теби дао, Него га је, опет, себи задржао. Тек, то, чедо, значи, да ће да те проси Али само не знам да л ће суђен бити.. А Драга повика» : враг нека га носи Не могу ја Иве мог заборавити ! Та, не бих пред олтар ни с ким другим стала Па макар се тужна никад не удала !« 64. Кад недеља млада после тога дође, Иодиже се мати па у шуму пође, Те бршљана набра, и у венац сави, Па под Драгин јастук метну и намени: Да јој се суђеник у сну слатком јави, Да јој, младој даде венац зимзелени. А све је то тајно удесити знала, Да се Драга тога није ни сећала 65 А кад сутра свану недељица бела. Радознала мати говор заподела, Па запита Драгу ; »што си ноћас снила ? Ноћас ти је бришљан испод главе био — Оиноћ ти је мајка тајно наменила Је л' ти ко год ноћас на сан долазио ? Ког' си ноћас снила, кад си легла спати, Тога ће ти, кћери, бог у срећи дати к 66. А весела Драга казивати пође : Снивала сам Иву — к'о из Босне дође На њему одело к'о у ОФицира, 0 пасу му сабља и на сабљи ресе : Негде у даљини као труба свира, А он мени венац и хлебац донесе. Беше здрав и чио, па ме вес'о здрави, Мени, боже, мило, мило, к'о на јави. 67. Он ми зелен венац сам на главу стави, И ја тако оста под венцем на глави ; А мекани хлебац по пола пресече, Па ми једну полу, мању полу, даде Па је онда лепо на кришке исече, И заједно са мном вес'о јести стаде. Али ветар дуну, те га за час неста, А ја се уплаших, и пробудих с места. с<