Отаџбина

ВБРЕНИЦИ

529

колом Скобаљићем и његовим стрицем а она на Косову, не зна се под ким је била. Она је имала задатак да сретне турску војску, која би кроз врањско Поморавље намеравала да продре у Оитницу и у даље џределе. Она није имала сударе у 1454 години. Турска војска, која је оперисала у овом крају скупила се у земљи Константина Драгаша, иа пољу Жегљигову, у < жолини данашњег Куманова. Она је слаба и с тога је одређена, да обе српске војске у Пољаници и на Косову држе у шаху. Међутим Окобаљевић чује да се турска војска повлачи од Дунава, па с' тога потражи свога противника и надбије га у бањи код Врање. Тиме је Окобаљићева војска дошла на воду Трепању у пределу Кислине. Ту дође султан са својом војском и разбије Скобаљића. Скобаљић је уваћен и набијен на колац (14 Новембра 1444). Султан није хтео даље да продире због зиме, него је нре^узео да се спрема за рат следеће године. Ст. Стокић (СвРИЈИ-КЕ СЕЈ

БЕРЕНИЦИ Приповетка Алесандра Манцона (СВРШЕГАК) ТРИДЕСЕТ ОСМА ГЛ.АВА. Једно вече чу Ањеза, како стадоше кола код в )ата. „Она је, зацело!« Заиста је она била. Читалац нека замисли међусобно поздрављање. Ренцо. који ништа није знао, дође ујутру порано, само да мало олакша срцу с Ањезом, што Луција тако дуго не долази. Како се бечио и шта је говорио, када је виде пред собом, и то остављамо читаочеву уображењу. Лучијини изрази били су такви, да не треба да се описује. »Здраво! како си? 1С рече оборених очију и не мичући се. Али немојте мислити, да је Ренцо нашао тај начин да је хладан и да га је за зло примио. Он узе ствар управо онако, како треба, па као што васпитани људи знају да оцене учтивости, тако је и он добро разумео, да ове речи не изражавају све што је бивало у Лучијином срцу. У осталом, лако се могаше приметити, да ОТАЦБИНА Ш. XX. св. 80- та . 34