Отаџбина

530

В Е Р Е Н И Ц И

она има два начина да говори, један за Ренца, а други за ове друге људе, које је знала. »Добро сам, када тебе видим/ одговори момак старом узречицом, али у овај пар и он би је био погодио. »Наш сиромах отац КристиФоро.... (< рече Лучија; „моли се богу за његову душу, ако и можемо знати на сигурно, да се он сада моли богу за нас тамо горе. к »Надао сам се томе и сувише,« на то ће Ренцо. И ово не беше једина тужна жица, ко.ју дирнуше у овом разговору. Али што? ма се о чему говорило, њему долазаше разговор увек сладак. Ко ћудљиви коњи, који запну, па застану, па дигну једну ногу, затим другу, а опет их на исто место спусте, и праве хиљаду манзаФларија, докле не учине један корак, а онда у.једанпут појуре, као да их носи ветар: тако дође време њему ! прво му се тренути чинише да су часи, а после му се часови чинише минутима. Удовица не само што није кварила друштво, но је узањ врло добро пристајала, и заиста, када је Ренцо видео на оној постељи, не би је могао замислити да, је тако дружевне и веселе ћуди. Али лазарет и село, смрт и сватови и нису исто. С Ањезом се брзо спријатељи;а дивота беше гледати је са Лучијом, нежну и шаљиву, па како је пристојно задиркиваше, али не пецкајући је много, једва онолико, колико је требало да покаже сву ону радост, која јој је била у срцу. Најпосле рече Ренцо, да ће да иде до дон Абондија. да се опоразумеју око венчања. Оде до њега и пола у шали, пола са поштовањем рече му: „Господине попо, је ли вас прошла она главобоља, због које ми рекосте, да ме не можете венчати ? Сада смо таман како треба; невеста је ту, а ја сам дошао, да чујем, када ће вам бити згодно; али у овај нар молио бих вас, да учините што пре." Дон Абондио не рече нећу ; али поче премишљати, проналазити неке друге изговоре, ваздан околишити, те зашто да сам излази ча пазар, да му се име проноси, имајући на врату наредбу за заточење; те ствар би се могла исто тако свршити и другде; те ово, те оно. »Разумем, (( рече Ренцо; »још мало имате ону главобољу. Али да чујете, да чујете само. (< Па му стаде описивати, у какву је стању видео онога сиромаха дон Родрига, и да је до сада морао за цело бити на оном свету. »Надаћемо се,« заврши, »да му је господ био милостив.« »То не спада овамо, (( на то ће дон Абондијо; »зар сам ти ка.)ао, да нећу ? Ја не кажем нећу; говорим.... говорим са добрих разлога. У осталом, видим, докле год у човеку има духа.... Погледај