Отаџбина

В Е Р Е Н И Ц И

531

ме; ја сам болешљив човек; и ја сам више био тамо, него овде, па ево ме; а. .. ако не наиђе на ме каква беда.... доста.... могу се надати, да ћу још мало одржати се. А онда помисли, каквих има ћуди. Али како рекох, то нимало не спада овамо.» После још неколико примедаба и одговора, из којих није што више изашло, Ренцо се лепо поклони, врати се своме друштву, поднесе свој извештај и овако заврши: »Отишао сам, јер ми је доста било и јер нисам хтео да ризикам да изгубим стрпљење, па да заборавим на поштовање према њему; каткад ми се чињаше исти онај некадашњи: исте оне лутке и они разлози; уверен сам, да је још мало потрајало, вратио би ми се опет са којом латинском речи. Видим да би ствар опет хтео да одуговлачи; боље је да се управо онако ради, како он каже, да одемо и да се венчамо тамо, где мислимо да се састанемо." »Знате, шта да чинимо?" на то ће удовица; »велим, да ми жене одемо и да на ново покушамо, да видимо, неће ли боље испасти. Тако ћу се и ја усрећити да познам тога човека, да ли је баш такав као што кажеш. После ручка ћемо тамо отићи, да не бисмо морали одмах окренути му леђа. Сада, сињоре младожењо, изводи нас мало у шетњу нас две, докле Ањеза буде у послу; а ја ћу Лучији бити место мамице; хтела бих баш да видим мало боље ова брда, ово језеро, о коме сам слушала да толико говоре, а оно мало, што сам од њега већ видела, учинило ми се да је врло лепо.« Ренцо их пре свега одведе у кућу свога домаћина, где беше нова радост, па узеше од њега реч, да не само овај дан, но и сваки дан, кад буде могао, дође да руча с њима. После шетње и пошто ручаше, оде Ренцо, не рекавши, куда ће. Женске остадоше мало у разговору, да се договоре, на који начин да ухвате дон Абондија; најпосле одоше на јуриш. »Ево их, 1< рече овај у себи. Али начини љубазно лице, Лучији много честиташе, Ањезу поздрави, страној женској поклони сз. Он их понуди да седну и онда одмах стаде говорити о куги: хтео је да чује од Лучије, како је прошла у томе јаду; лазарет даде прилике, да узме реч и њена другарица; затим, као што је и право било, говораше Абондијо о својој беди, затим Ањези о томе, како се радује и чуди, да је срећпо избегнула кугу. Ствар се етезаше, већ од самога почетка обе старије ва-рдаше, хоће ли им ее дати прилика да покрену главни говор; најпосле, не знам ко.ја од двеју провали лед. Али што ћеш? Дон Абопдијо беше глух на то ухо. Не знам да је казао, да неће; ама ево га на ново извијаше, окреташе и казиваше Маркове конаке.