Отаџбина

530

ВЕРЕНИЦИ

»Када сам био да се опростим с овим несравњеним човеком,. који ме је почаствовао својим пријатељством, спомену ми двоје младих из ове парокије, који су били заручници, па су имали јада због онога несрећнога дон Родрига. Монсињоре би хтео да чује за њих. Јесу ли живи? А њихове ствари јесу ли у реду?" »Све је у своме реду. Оувише, ја сам хтео да пишем о томе његовој еминенцији; али сада, када ми је част....« »Налазе ли се овде?« »Ту су, и чим буде можно, биће муж и жена«. »А ја вас молим, да ми изволите казати, да ли би им се могло учинити какво добро, па и да ми означите и најзгоднији начин. У овој несрећи изгубио сам једина два своја сина и матер им, а добио сам три знатна наследства. И пре сам имао више, но што ми је требало, дакле видите, ако ми будете дали прилику, да своје имање употребим, и тим пре овакву, као што је то ова, хоћете ми заиста учинити услугу«. »Бог вас благословио! Зашто нису сви као ви, они....? Доиста; и ја вам од срца захваљујем за ову моју дечицу. А кад ми ваше пресветло господство даје толико смелости, онда, господине, имам да вам кажем начин, који можда вам неће биди неповољан. Дакле треба да знате, да су ови добри људи наумили да се другде настане и да продаду оно мало што имају овде : момак има један випоградац, душа ваља сав забатаљен; само се земља може узимати у рачун ; к томе једну кућицу он, другу невеста, знате, два ћумеза. Господин, као што је ваше господство, не може знати, како је сиротињи, кад хоће да иродају своје имиње. Увек се тако свршује, да га добије какав лупеж, који је можда изодавна имао вољу на оно неколико педи земље, а када зна, да онај мора да прода, он се повуче, градп се да нема више воље; онај мора за њим да трчи, и да му га прода буд' за што, а нарочито у приликама, као што су ове. Господин маркиз већ је видео , на што смерају моје речи. Најлепше добро, које ваше пресветло господство може да учини тим људима, то је, да их заклоните од те неприлике и да им купите оно мало имања. Истину рећи, ја дајем себичан савет, јер бих рад да добијем у моју парокију поседника, као што је господин маркиз; а ваше господство решиће онако како му се буде боље чинило; ја сам говорио повинујући се«. Маркез много похвали савет, захвали дон Абондију и замоли га, да он одреди цену, али да је подобро дигне; а дон Абондијо скамени се, када он предложи, да заједно оду одмах до вереничине куће, где ће на сву прилику бити вереник.