Отаџбина

ВЕРЕНИЦИ

539

предања, ако им се ие притекне у помоћ, увек сама по себи казују посве мало. . На повратку нису имали друге незгоде, до ли што је Ренцо мало натезао са теретом од новца, који је понео. Али као што знате, човек је имао и другојачијих неприлика. 11е помињем, како .је лупао главу, помишљаЈући на што бољи начин, како ће новац да уложи. Ко би гледао планове ; који му кроз главу пролазише, оно премишљање и замишљање, ко би му чуо разлоге за и против, на тежачење и за индустрију, тај би рекао, да су се ту дохватиле две академије из ирошлога века. А за њега беше забуна стварнија, јер како је био инокосан, пије могао себи рећи : нашто ту ваздан пробирати? један и други у добри час ; јер средства су у ствари, као и две ноге : на две иде се боље, него на једној. Не мислише на дуго, но да праве завежл,аје и да полазе: Фамилија Травиљиио у нови завичај, а удовица у Милан. Нуно беше суза, захваљивања, обсћања да ће се походити. Није мање нежан осим суза, био и Ренцов растанак са Фамилијом гостољубнога друга а немојте да мислите да је ствар са дон Абондијом прошла на хладно. Ови добри људи увек су били сачували неку приврженост нуну поштовања нрема своме пароку, а овај је у ствари њима увек добро желео. Имају неке клете ствари, које хоће да иомуте чуства. 11ита ли ко, да ли је било и бола када су се растављали са својим завичајем, са оним брдима ? Било га је зацело, јер бола има, велим, помало свуда. Али ће бити да није био особито јак, јер би га могли себи уштедсти, па остати, код своје куће сада кад су уклоњене биле две велике незгоде, дон Родриго и заточење Али већ од некога времена навикли су се сви троје да као свој завичај сматрају село, у које идоше. Ренцо је зањ зодобио обе женске, причајући им, какЕе тамо пријатности налазе радници, и сготину ствари о тамошњем лепом животу. У осталом, сви су и сувише горких часова имали у селу, коме су окренули леђа, па тужне успомене најпосле увек омразе у памети месга, која их буде. А када су та места она, у којима смо се родили, можда је у таквим успоменама нешто још опорије и болније. И одојче, вели рукопис, радо почива на грудима дојкиње, жељно тражи и са поверењем сису, која га је дотле слатко хранила ; али кад дојкиња, да би га одбила, сису намаже пеленом, дете вргне усга натраг, опет затим врати се да окуша, а најпосле се отргне од ње, исти;1а, плачући, тек се отргне од ње. Шта ћете рећи сада, кад чујете, тек што су стигли и иаместили се у новоме селу, да је Ренцо већ затекао лепо спремљене непријатности. Тричарије, али се не иште много, да се замути срећно стање. Ево у неколико речи узрока.