Отаџбина

540

ВЕРЕНИЦИ

Што се у томе селу говорило о Лучији пре но што је она тамо дошла ; што су знали, да је Ренцо због ње толико пропатио и вазда остао постојан, вазда веран; можда и што је какав његов пријател, добар према њему и свему што је његово, пустио коју реч : елем све то беше побудило неко љубопиство да виде девојку и неко очекивање да јој виде лепоту. А знате, какво је очекивање : пуно маште, лаковерности , поуздања; а када дође до пробе, онда закера, тврдоглаво је, никад не нађе колико му је доста, јер управо није знало шта је хтело, па хоће немилосрдно да му се исплати све оно добро, које је давало без разлога. Када се Лучаја указа, многи, који су можда мислили, да ће морати имати косу управо од злата а образе од ружица, а очи једно лепше од другог, и шта ти ја знам почеше слегати раменима прћити уста и говорити : »А, дакле је то она ? После толико времена, после толико говора надали смо се чему бољем. А шта је ? Сељанка, као и друге. Ех оваквих и бољих има свуда.« А када је потанко прегледаше, приметише овде једну, онде другу ману, а било их је и таквих, којима је баш ружна била. Али докле нико није дошао да то Ренгцу каже у очи, није с тиме ни било велика зла. А који учинише зло, то беху они, који му рекоше за то, а Ренцо, што ћете ? би у живац дирнут. Стаде о томе п премишљати и много се због тога вајкати, како пред оним који му је то казао. тако још више у себи »А што се то тиче вас ? Па ко вам је казао, да што очекујете? Јесам ли вам ја игда о њој говорио ? јесам ли вам казао, да је лепа ? А када сте ми ви то казали, зар сам вам што друго одговарао, него да је добро девојка ? она је сел,анка ! Зар сам вам кад казао, да ћу вам овамо довести какву кнегињицу ? Пе допада вам се ? Немојте је гледати. Имате ли лепше женске, гледајте у њих.« Па видите .сада, како катнада хоће да је довољна једна ситница, те да се реши чија судбина за цели век. Да је Ренцо морао у томе селу проводити свој век, као што је у прве намеравао, не би му живот био највеселији. Пошго су га озловољили, постао је сада зловољан. Био је осоран са свима, јер је сваки могао што замерати на Лучији. Пије да је баш био неучтив, али знате, колико и шта може да се не повреде правила пристојности, докле се не дође до ножа. У свакој његовој речи беше нешто заједљиво ; и он замераше свему и свачему, тако да нека је било јужно време два дана једно за другим, одмах би рекао : А, и то ми је село ! Морам вам рећи, да их није мало, који су већ имали на њега зуб, па итаквих, који су му пре били наклоњени ; а са временом, те ово, те оно, сби е