Отаџбина

В Е Р Е Н И Ц И

541

нашао да тако кажем, у рату са целим селом. а можда ни он не би знао први повод толику злу. Али куга као да се латила да исправа све што је он искривио Беше она однеда власника од друге свиларе, која је, тако рећи, нред вратима од Бергама била, а наследник, неко распуштено момче, које у целој оној згради ништа не налазаше што би га могло забављати, беше наумило, па баш једва чекаше, да је прода, ако ће и у по цене ; али хоћаше да му се исплати готов новац, како би га одмах могао издати на којешта. Кад ова ствар дође Бортолу до упшју, •отрчада види ; стаде погађати се ; бол^ој куповини не могаше надати се ; али услов са готовим новцем поквари све, јер што је он мало штедећи био на страну оставио, не беше ни издалека довољно. Он у пола сврши са брацом, врати се што пре, каже рођаку за ту ствар и понуди му да на поле купе. Овако лепа понуда пресече Реицу економско недоумевање, он се одмах одважи на индустрију и пристаде. Одоше заједно и начинише уговор. А када нови господари дођоше у своју кућу, Лучија, коју ту нико не беше очекивао, не само што не дође под критику, него се може још рећи, да се баш допада, и Ренцо чу, како је не једни рекао ; „А видесте ли ону лепу пасуљицу што је дошла?« Придев допушташе да с'е прима именица. Па и од онога јада, што га је имао у другоме- селу, остаде му добар наук. Нре је био доста брз на језику, па би радо хтео да претреса туђе жене и свашта. Сада опази, да речи могу лакше да се изговоре, него да се слушауу, и зато се мало боље научи, да се мало промисли, пре но што буде говорио. Али немо.јте мисшти, да ни овде није имао по какву незгоду. Човек (велп наш безимени писац, а већ знате из искуства, да има у неколико необичан укус, када хоће да упоређује, али погледајте му још ово кроз прсте, јер ће бити последњс), човек докле јс на овом 1 " свету, болесник је, који се налази на постељи мање више удобној, а види око себе друге постеље, по изгледу лепо намештене, равне и глатке, па мисли, како би добро било тамо лешкати. А пође лш му за руком да промени постељу, тек што се наместио у новој, већ осети, како га жуљи овде какав шиљак, онде какво куче, једно на друго изиђе по прилици стара песма. И зато, додаје безимени, више треба да мислимо да добро чинимо, него ли да добро стојимо па ће се тако најпосле доћи и .дотле, да бол^е станемо. Ово је мадо на силу упоређено и управо рећи, од човека из седомнаестога столећа, али у ствари има разлог. У осталом, наставља, наши добри људи нису више имали онакве и онако јаке боље и неприлике, као што смо их причали; одсада су они живили тако спокојно, да им је