Отаџбина

542

В Е Р Е Н И Ц И

свак могао завидети, тако да бисте скапали од зевања, када бих вам и то морао причати, Посао је ишао прекрасво ; у почетку било је мало натезања, што није било радника, а оно мало што их је остало, забраздили су се оним што су искали. Изађоше наредбе које су одређивале плате радницима, али поред све ове помоћи ствари опет ударише старим колосеком, јер, најпосле, тако је и морало бити. Из Млетака дође друга наредба, мало паметнија : странци који буду дошли да се населе у ову државу, кроз десет години да су ослобођени од сваке дажбине на имање и личност. За наше беше то нова срећа. Пре но што ће да се наврши година од брака дође на свет красно детешцепа као да се навлаш хтела одмах дћти Ренцу прилика, да испуни оно своје веникодушно обештање, беше мала цурица ; можете ми веровати, да су јој дали име Марија. Са временом дођоше их не знам још колико и од једнога од и другога пола ; а Ањеза имаше пуно посла, ношајући их тамо и амо, једно за-другим, називајући их малим неваљаљцима и притискујући им на образе такве пољупце, да им је од њих на образу доиекле остајала бсла пега. А сва деца била су добра ; Ренцо пак хоћаше да сви науче читати и писати, говорећи када већ има та мајсторија, нека / се користе њом и они. Згода беше слушати га, како причаше своја збитија, а увек, би завршио тиме, што је казао онај велики наук отуда, да се може у будуће боље владати. »Научио сам, к казао би, »да се не мешам у гунгуле; научио сам, да не прииоведам на пијаци ; научио сам, да се држим мере у пићу, научио сам, да Држим у руци звекир на вратима, када има на близу људи с усијаном главом , научио сам, да не везујем за иогу прапорац, пре но што бих промислио, шта би могло отуда изаћи." И стотину других ствари. Али Лучија не ш,то би иалазили да је овај наук лажан по себи, тек њиме не бегле задовољна ; нешто јој се чињаше да ту недостаје. Слушајући толико пута исту пссму и увек иремишљајући о њој, рећп ће јсдан пут своме проповеднику : »А шта мислиш да сам се ја научила? Ја нисам тражила јаде: они су мене потражили. Иак ако пећеш да кажеш«, додаде љупко смешећи се, »да сам толико лудо учинила, што сам те волила и што сам се верила с тобом.« У ирве Ренцо со мало збуни. После дуге препирке и заједничка тражења најпосле се у томо сложише, да јади управо зато долазе често, што им се даде повод, али да ни најопрезније и најпе-