Отаџбина

9

С Е Љ А Н К Л

Али и ако је тако трчала, и ако је висило све о њеном врату — ипак ,1азар беше домаћин у кући. Није она њега правила сама домаћином — то су давно пре ње учинили народни обичаји и, Анђелија, радећи тако, радила је оно што су обичаји захтевали. „Мушко, да је к'о маково зрно — оно је опет старије од женска — • вели старе изрека. 11 Анђелија је давала сваком приликом старешинство Лазару. Кад би се у вече или из јутра Богу молили — Лазар је палио евсћу и кадио укућане. Кад су у вече седали око ватре — место старешинино беше место Лазарево. Није хтела ни урадити ништа док се с њим не договори. — Лазо, рано! — Чујем, нано. — Шта велиш: да узоремо „Стрњике« под јечам? — Па добро, нано. — А „Јечмиште" можемо оставити за Јарик? - Добро, оставићемо. Кад би наступиле дуге зимње вечери — Анђелија би села са преслицом поред ватре, па би им причала о њиховом прадеди Панти, о дедовима: Сими и Стевану и о живовању у старо доба. Дсца би слушала па и задремала. Кад би сва легла да спавају — онда би и она оставила преслицу и отишла да легне , али не да спава него да мисли. Сваке је недеље одлазила на гробље и ту је нарицајући разговарала са мртвима. Тужила им се како јој је тешко — к'о да би је они могли чути. Свечаником и недељом долазиле су јој Ика и Миленија. Са њима је разговарала дуго и исповедала им своје муке и ггатње. Таки је био сада живот Анђелин.... Једног дана дође јој Лазар сав блед. Како га смотри — она претрну. Ноге јој се подсекоше па ни маћи. — Шта је, кућо моја? — упита га. — Ништа, најо — одговори он. — Како ништа : кад си сав к'о крпа? — Нигата, ништа. Али га Анђелија окупи толико, да јој најпосле рече : — Удари ме Вук. — Вук?! — Јес он. Баш врљиком преко плећа. — А што ? ■ — Ушла његова говеда у наш пашњак па ја потер'о у обор. Таман ја на вратнице а он ти отуд. Не назва ни Бога, него рече: