Отаџбина

1*

С Е Љ А Н К А

3

«Куд ћеш ти ту марву?« — »Оћу у обор« — велим ја. — »Остави!« — рече ми.... Али ја не хтедох оставити него зајмим. Он стаде пред-а-ме. »Остави кад ти велим!« — рече ми. — „Па ја сам наш о у мојој њиви«. — „Да си наш'о не знам где — сад врати! Ја тако -оћу!«.... — „Е, и ја оћу да терам у обор!« — рекох ја. — Он ти онда скиде врљику, опсова ми матер па врљиком: туп ! — Удари! — викну Анђелија. — Пуче врљика на два комада ! — Па шта би с марвом? — Оте. Анђелији играше месо. — А где је он? — Отера волове кући. — Платиће ми за то! — једва изговори Анђелија од једа. — Платиће он мени! — рече Лазар. — Де, рано, да видим где те је ударио крвник. Лазар скиде аљину, раскопча сапињач на огрлици и свуче кошуљу на ниже.... На плећкама беше згуљена кожа. Анђелија заплака од муке. Да јој је само да га дочепа па да удави к'о мачку. У један ма хтеде да иде кући његовој — али Лазар рече: — Немој, нано, пустиће он марву опет. — Да га оће ђаво надарити! — Оће, нано! Он вели да је оно његова њива. — Е добро. Ја ћу ићи — па нек је отме од мене! — рече Анђелија. — А ја ћу га тужити суду! — рече Лазар. — Немој , кућо!.... Тужио он — да Бог да — од великих краста !.... Сутра дан оде Анђелија у пашњак и, збиља, опет нађе волове где пасу. — Сад ћу ја вас у обор; али би волела да сам ту нашла ;и газду! И зајми волове. — Ко је то ? — упита Вук иза једног трњака. Анђелији залупа срце од неке дивље радости. Она одговори : — Ја сам! — А шта то оћеш — а? — Оћу да терам у обор! — Остави-де тај мал док си мирна! — рече Вук. — Дођи да га отмеш! И зајми волове те потера вратницама.