Отаџбина

4

С Е Љ А Н К А

Вук стаде пред њу. — Остави мал! — рече. — 0 пута ! — Остави мал — рече опет Вук и ошамари је. Анђелија плану и полети на њ, али он потеже пиштољ. — Де сад! — рече. Али Анђелија није видела ништа; крв јој паде на очи. И она га докопа за гушу. Он испусти пиштољ и полети рукама да открљепи њене руке. Она га стезаше све више и више; лице му најпре поцрвени па онда помодри; очи избуљи.... Она заљуља њим тамо и амо, па га онда тресну о земљу.... Он лежаше онесвешћен.... Она се окрете око себе, па кад смотри пиштољ — њу нешто штрецну. »Зар је он им'о пиштољ?.... Па то је био моме Лази спремио колач.... Он је њега хтео да убије!.... Хтео је од једаред да се освети и мени и њему, и да затре у корен нашу кућу! сс — помисли. — Е нећеш Вучс — долиј'о си! рикну она. И докопа пиштољ па полети на Вука. Узе цев у руке а јабуком хтеде да му главу размрска. — Не, Анђо.-живога ти Вога! — рече он дошавши себи. — Чим мс заклињеш? — упита она јаросно. џ — .Тединца ти твога! — мољаше Вук. — Зар си га хтео да убијеш, па ме сад заклињеш њиме? — Нисам. — А шта је ово? — упита она дигавиш пиштољ. — Празан је.... Ја сам хтео да га само поплашим. И Анђелија отвори кашилук. Не беше подасут. Дуну у цев она одисаше. Она баци пиштољ пред-а њ; баци га тако презриво к'о кад псу баца помам. — А шта имаш посла у мојој њиви? — упита га. Он ћуташе к'о ааливен. — Што си ми тук'о дете јуче? — Псов'о ми је матер — рече Вук. Анђелија плану. Пишта није мрзила к'о лаж. — Што лажеш — срам те било! Што лажеш да ти је псов о кад си ти њему опсов'о? — Јесте среће ми! — Како право говорио — онако ти Богдао!.... А зар си мор'о да га тучеш врљиком; зар није било прута? — Ја њега врл.иком?!.... — чуђаше се, бајаги, Вук.... Нисам, бога ми !