Отаџбина, 01. 05. 1889., стр. 249

546

АНА КАРЕЊИНА

пАх, како можеш да изговараш онако слично као Отива! смејаше се Доли. Ана се нађе увређена. »0, не, не, ја нисам као Сгива!« љутила се она намргодивши се. »Зато ]1у ти све испричати, јер нећу дозволити ни тренутка да сама себе држим у заблуди !" Ну тек што је изговорила те речи, осети да није рекла истину; не само да ни.је сумњала у себе, него је обузе и нека узбуђеност, сећајући се Врон.ског, а она је баги зато хтела да отпутује раније, јер је намеравала да се вшпе с њим не сусреће. «Да, Отива мн је казао да си мазурку играла с њим, и да је он...« »Не можеш себи преставити како је то смешно испало. Ја сам хтела да га задобијем, а оно испало нешто са свим друго... Она се застиде те прекиде. »Да. то си одмах приметила!« »Али сам сумњала, да ли овде мисли он озбиљно ! прекиде је Ана : „Ну ја се надам да ће се све то бацити у заборав , и да мс Кити неће омрзнути." „У осталом, право да ти кажем Ана; ја ту прилику не желим за Кити , и бол.е је што нису једно за друго , кад се је Вроњски могао за један дан заљубити у тебе. 0 »Ах, Боже мој, како је то глупо било!" рече Ана а на лицу јој помрача израз задовољства, кад јој се у тим речима појави савест. „Ја путујем а стекла сам у Кити, која ми се јако допала, непријатеља. Како је љупка ! Али , је ли Доли. ти ћеш све то дове-. сти у ред.» Доли је једва могла да сакрије осмех ; она је волела Ану. али јој је опет пријатно било да се увери да и она има својих слабих страна. „Желела бих радо, да ме волите увек толико колико и.ја вас", рече кроз сузе Ана, „па како сам вас сада још више заволела... Ах, како сам данас будаласта !» Она обриса сузе и поче да се облачи. XVIII »Хвала Богу , сад је свему краЈ !" То беше прва мисао Ане Аркадијевне , кад се је с братом опростила . па све док није и по трећи пут звонило и кад сви уђоше у вагоне, који се због одласка закључаваху. Она се спусти на ниску наслоњачу поред Ањушке и обазре се по вагону за спавање. Хвала Богу ! Сутра ћу опет видети Серјожу и Алексија Александрови^а, па ће опет отпочети мој лепи, обични живот. Са неким неспокојством које ју је пратило целог дана, журно и задовољно дотериваше се Ана за пут. Нежним ручицама отвори