Отаџбина, 01. 05. 1889., стр. 248

АНЛ КАРЕЊИНЛ

Степан Аркадијевић није ручао код куће, али је обећао доћи у седам чаеова да се опрости са сестром. И Кити није дошла. Једним писамцетом известила је да има главобољу. Тако су ручале сама Доли и Ана са децом и Енглескињом Ана је била целог дана у послу , писала је карте својим познаницима но Москви, бележила издатке и слагала пртљаг ; Доли се је чинило као да је нешто узнемирена, опазила је да је Ана у неком стању које је често и на себи самој познавала. а које је наступи.ш без узрока и прикривало се у незадовољство самим собом. По ручку се повуче Ана у спаваћу собу праћена од Доли. »Како С11 ми данас необична ? рече ова последња. »Ла ? Ти примећујеш ? Нисам необична, него ми је нешто рђаво! Плакала бих ; то је будалаштина која ме чешће сналази ! с( рече жустро Ана и наже заруменело лице над торбу у кијој је држала батистену кесицу и спаваћу капу. Расејане очи заблисташе чудним сјајем и сузе јој врцаху. «Као што нисам волела да се кренем из Петрограда, тако ми је тешко и сад, да пођем одавде.« »Ти си својим доласком учинила добро дело!« одговори јој Доли, посматрајући .је пажљиво. Ана је погледаше сузним очима. »Немој тако говорити Доли! Нити сам што учинила нити могу учинити. Често се и сама чудим, за што свако има обичај да ме преувеличава. Ја нисам ништа учинила нити могу што да учиним. Ти си у срцу имала толико љубави, да си могла да му опростиш." „Сам би Бог знао шта би се догодило да није тебе било! Како си срећне руке, Ана ?! Твоје је срце чисто и лепо !» »Сваки, што но веле Енглези, у срцу има свој »вке1е1 ;оп8.« „Шта имаш ти за „8ке1е1 ;оп8 ?« Код тебе је све јасно.« »Ах, имам и ја нешто!" рече Ана, а лукави осмех пун враго.шје леб()аше јој на уснама. »Ето, сад ти је до шале , твој „8ке1е1оп8« није суморан ! одговори Доли смешећи се. »Не, врло је суморан ! Знаш ли за што данас путујем а не сутра ? Морам ти исповедити , рече одлучно Ана , заваливши се у наслоњачу и гледа.јући право у очи Доли, која је задовољно приметила да је Ана поцрвенила до ушију: »Да«, настављаше Ана, «знаш ли за што Кити није дошла на ручак ? Она је љубоморна и то управо на мене. Ја сам покварила... Ја сам била узрок што јој игранка причинила тугу а не радост. Али зацело ! зацело ! Ја нисам ни мало И.1И мало, врло мало крива..."