Отаџбина, 01. 05. 1889., стр. 247

ана карењина

»О Кометама лаже, ма да је врло лепо«, мишљаше он. Најзад му наде на ум сретна мисао: „Кроз две године, могу имати у својој стоци две холандскв краве, дванаест кћери од бика Веркуса, а и Вапа може још живети на и ово троје — прекрасно! — Нонова узе књигу. »Па добро ! Електрицитет и топлота су једно исто. Кад 6и било могуће решпги једначину замењујући једну ко.шчину другом ? Не, то не иде тако!... Лла би то дивно било да је вапино геле сад већ велика крав >, и оно троје — нрекрасно ! Па кад бих ја са мојом женом надгледао стоку, моја би жена рекла гостима; ово смо теле ја и мој Коста сами одгајили. Како вас може то занимати ? ! упитао би ко од гостију. Све што занима њега занима и мепе... Али која је та ? У Москви беше нешто озбиљно... Оам шта да радим ?... Нисам ја крив томе... Али сад ћу да отпочнем нов живот... То ће истина бити једва могуће ; не могу да напустим дооадањи живот ! Да ли да живим као и до сад ? Да,тим боље. много боље !" Он завали главу па се замисли. Стара Ласка, која није могла да савлада радост због доласка господаревог, него је била истрчала на двориште да се излаје, врати се машући репом. тискаше главу у његове руке и цпчећи захтеваше да је милује. Једно псето, па само што не проговори, али опет разуме да му јс госа дошао и да није добре воље. »А за што да није добре воље?" »За то што не видим да је тако, баћушка, а ја морам да познајем свог господара. Не мари ништа баћушка, само кад је човек здрав и кад му је срце чисто. 11 Лјовин је посматраше размишљајући и чудећи се како је могла да докучи његове мисли. »Донећу вам још мало чаја!» рече му она, узе његову шољу и изађе. Ласка му једнако тискаше главу у шаке. Он помилова псето, оно леже одмах крај ногу у знак да је задовољно и утону у блажено спокојсгво. Бовин је посматрао шапе у животиње. »Тако као и ја ! Не мари ништа ! Све још може бити добро. XVII У јутру после игранке отправила је Ана Аркадијевна рано депешу своме мужу, да се данас креће из Москве. »Не, морам тачно данас отпутовати«, објашњавала је она последњу промену своје одлуке скоро истим тоном, као да су јој напослетку на ум падале небројене ствари, на које пре тога није ни помишљала. »Не, боље је данас!"