Отаџбина, 01. 05. 1889., стр. 251

248

АНА КАРЕЊИНА

не седи мирно, да .ш иоред ње седи Ањушка или неко страно лице и да ли на плећима има крзно или какву животпњу... „Јесам ли ја то ? или је то други пеко ?«... Она се је плашила да тој несвестици не подлегне; подиже се да се освести и баци са себе огртач. Нрата се отворише. Глас једног са свим умотаиог и снежавог човека допре јој до ушију ; разумела је да су на некој станици а тај човек да је кондуктер. Она замоли Ањушку за своју горњу хаљину и мараму те пође на врата. ,.Желите да изиђете"? питаше Ањушка. „Да. хоћу да удахнем мало свежег ваздуха: овде је врупина." Она отвори врата. Ветар и снег јурнуше јој у сусрет и бораху се с њом око врата. А.ш она снажно одгурну врата, те изађе на поље. Због јаког ветра ухвати се за ограду трема. Иза вагона беше зимска тишина. Са уживањем и раширеним грудима удисаше хладнм зимски ваздух и иосматраше пероп и станицу. У сусрет јој иђаху два господина са запаљеним цигаретама у зубима и завириваху јој у лице. Она снажно удахну још једном и већ извуче руку из муФа, да се уз ограду попне у вагон, алн један од госноде у војничком огртачу угаси јасну светлост Фењера. Она се осврте и у тренутку познаде у њему Вроњског. Он подиже руку капи и питаше је, да не жели што, и да ли је миме може служити? Она му погледа испитивалачки у очи и не одгозори му одмах Кроз сенку која га скриваше видела је или јој се бар чинило да види, израз његова лица : то беше онај исти израз пун страховања и дивљења , који је јуче учинио онолики утнсак на њу. Неколико пута за време последњих дана, па и сада говорила је у себи. да би Вроњски био један од хиљаде младића , на кога не би сама себи дозволила да се опомиње, — а сад у магновењу кад се с њим суС| ете обузе је радосни понос. Није требала ни да пита за што је он ту: знала је она као да јој је и он сам казао , да је ту само за то да би био тамо где је она. „Нисам знала да и ви путујете ! За што путујете? 11 питаше га она а по лицу јој се осу необична радост и живост. »Зашто путујем ?" питао је он њу гледајући јој право у очи; »ви знате да путујем за то да будем тамо где сте и ви. Друкчије не могу.« У том тренутку вихор однесе сав снег са вагона н одвали оголићени плехани кров , а с преда потмуло и жалостиво зујаше звиждаљка на локомотиви. Ани се учини сав ужас буре леп. Он јој је рекао оно што јој је срцу годило али чега се је њен разум плашноНије му одговорила, али јој је он ириметио на лицу унутарњу борбу.