Отаџбина

И03О1'ИШШ1 ИРЕГЛЕД

чићу, шта је слава и откуд тај обичај у Срба. Још он у речи, а долазе гости : шумарски трговац, један богат сељак, адвокат, срески нисар, касапин, ситничар и кантарџија, од кога последњега начииити катранџија јесте иредмет једине досетке у Лажној исарави, која се у првом чину толико пута понавља, да ми је већ било мучно. Признајем да незнам наланчански живот , али антиципирајући по оном што знам. мислим да овако мршав и убог у згодним речима није. На људи се развесе.ш.ш. пију и играју и нигде пошалице, већ све пде некако тромо, еуво Узалуд сам очекивао сваког тренутка, кад ће севнути која од оних оштрумних, једрих, простих, народних '1'раза, каквим не изобилује у толикој мери Округлићева Шокица на прпмер да избијају из ње као варнице из ковачког вигља, али их има довољно, да се при њиховом светлуцању опазм разговетно сва сирогиња Лажне исараве у том погледу. Изгледа ми, да је Г. Ђурђевић открио овде слику своје сопствене конверзације. Истина неко би рекао — и мислио да говори с јаким разлогом и основом — да је наш појета требао чувати дражи своје конверзације за пријател.е и познанике, и да се за диалог једне драме тражи, да потпуно одговори ситуацији и личностима у њој — но опет као да ће имати Г. Ђурђевић право; јер зар се бадава једнако казује и доказује, како сваки песннк ваља своје дело да ирожма скроз својом душом, У осталом гости имају нреча посла, а не да проводе време у беспослицама. Онај богати сељак по имену Илија парничио се с другим неким сељаком, из другог села, по имену Велимиром, око једне воденице. Нарничили си њих двојца две године, и сад на крају срећа оставила Илију и окренула се Велимиру. Илијин адвокат чуо тако у суду, и тај глас бацио у велику бригу његовог клијента: потрошио готово сав новац частећи судије и плаћајући адвокату, па сад још да му и воденица измакне из шака. Адвокат Радован, богат као сви адвокати у снасоносним идејама, ма да Је сумњиво, да ли је гдегод учно права, предлаже, да се два парничара поравнају, међу собом и да поделе воденицу. Илија, разуме се, једва дочека овај план, али Велимир неће ни да чује, јер није луд да пристане на половину, кад ће добити све. Узгред да приметим, да је Г. Божовић нашао у Велимиру врло згодну прил ику да испољи све стране своје ириродне игре, али која драгоцена особина, на жалост, тврдоглава у свом плебеизму, нема воље показивати се, кад њен госа навуче капуг. Шта сад остаје Илији да ради ? питао сам се. Пешто мора урадити. Али сам се бог.ме јако ушаитио, кад је он на један пут потегао из силава сребрњак пиштољ, стегао адвоката за гушу, да су му све играли дугачки, плави бркови, и резигнирајући се очекп-