Отаџбина

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

305

вн'' сам пуцањ. Страм:но мрзим кад пуцају у театру, нарочнто овако из нгенада. Но од те нзпријатности, која је претила да буде двос -трука, јер Илија, по што би убио Радована, окренуо би други пиштољ на себе, како признаје иосле, кад је прешла олујина, хвала нека је Г. списатељу што ме је спасао пустивши Радовану у главу место ннмењеног куршума нову спасносну мисао: оно поравнањ е, које је он био написао мислећи, да ће Велимир пристати на деобу, а које су потииса.ш сви гости и домаКин Милан као сведоци још је у његовом џепу, јер је Милан исцепао само копију, кад је видео да од нзмерења нема нигата, то дакле поравнање може се потврдити у среској капцеларији, као да су обе стране на њ пристале, и онда Велимир нема куд, него се мора приклонити. хтео не хтео. Упитају оне, што су се потписали, само Милану ништа не говоре о том, да ли су вољни, да спасу И.шју од очевидне пропасти, и они сви после кратког занећк.чвања пристану да сведоче код капетача: како су се Илија и Велимир збиља поравнали и онај уговор начинили. Уговор је тај, како видите лажан, и с тога се комад зове Лалена и сарава. Орески писар Ђока, коме није било јасно пред очима од попијена вина, приволи се још лакчЈе, отрчи у канцеларију, и за часак се врати са потврђеном исправом, Готово. Врага готово! Сима касапин у варошици. из савршено ■необјчшњивих побуда, има да се представи пуб.тки у кожи стеротипног некаквог интириганта. Нрисл ушкивао и чуо све, па сад прети: „Аха, ухватио сам вас све! Чекајте показаћу вам ја већ! Нарочито, ти Милапе, запамтнћеш ме!" Милана он мрзи што је бољи и богатији трговац од њега. Ја знам, ви сад мислите: ето тај касапин Сима, тај ће сад узети на себе целу интригу, од сад ћемо једнако имати посла С њим и с његовим сплеткама. Не чини ништа што је он касапин, шта випте то је можда срећан изуметак пишчев, да занимање у неколико одговара карактеру. Пначе јамачно не би песник њиме раз • влачио и онако, многнм непотребностима. бескрајно развучен први акт, не би му било у почетку понашање, које тако јако обећава, и на ком би му сигурно завидео и Игов Омодеј, потајни изасланик млетачког суда десеторице, сав у црном оделу. Јест драги моји читатељн, ви тако мислите и томе се надате, а тако сам мислио и ја и томе се надао, па смо се превари.ш. Тај у уводу тако страшни Сима, као што само касапин јаганцима може бити страшан, излази свега још један пут, у трећем чину, као сведок при суђењу уз другог неког сведока коме Спасоје Богосављевић, изговори неко.шко речи, којима терети и окризљује Милана и одлази. Па то је могао учинити и да не буде Омодеј! Па да бсгме да је могао. Ето та ј кмет Спасоје није никакав Омодеј, па опет сведочи човек. ОТАЏБИНА КЊ. XXII СВ. 80 20