Отаџбина

30 с »

11030Р11ШНИ ПРЕГ.1ЕД

•1едва пас јодном гостољубиви домаћин пушта са своје славс и завеса нада истог дана, на Св. Тому, само пред вече. За ову милост ја ми.слим. да ћемо се најбоље одужити Г. Ђурђевићу, ако ви пристансте да му не досађујемо оваким запиткивањем од прилике: откуд то да се пишс поравнање, и да га чак сведоци потпнсују, пре него што се пцта друга страна? откуд то, да Милан поцепа баш копију ? откуд то да се онај од кога нзвођење плана највише зависи, писар Ђока развесели толико, да је на свашта готов ? откуд у опште оиакав стицај малпх, ситних радн.а, које су списатељу потребне, као кора ,1еба. да би могао главну радњу даље помаћи? и т. д. Сва ова питања нису ни мало неумесна у животу. али су овде неумесна за то, што се могу сЕакој драми поставити, а међу тим у позоришту има извесних конвенција: на које се мора као што знате гледати кроз прсте. Другп акт, има свега пет актова, други акт је леп, леп преко сваког очекивања. Они потписници — који би се са свим могли назвати завереницн — долазе с Илијом п Радованом Милану и готово очајно га преклпњу, да не одриче свој потпис, и да ради солидарно с њима. Ваља вам знати. да је између првог и другог чина протекло пет месеци. Сетите се, шта сам казао напред о хронологијп. Велимир код капетана одриче као помаман , ^а. се мирио и поравнао, те сад треба Милана обрлатиги , да се и он не стане одупирати тамо, у канцеларији. Он у први мах хтео је начинити од њих триста чуда; јер, вели, да ће му пропасти, ако се докаже на суду истина, сва трговина, добар глас, и да ће доћии са женом и ситном децом до просјачког штапа. Вол је његов са свим истинит и разложан, а био би од јачег еФекта , да нам је г. списатељ рекао на којој је страни збиља правда, ко ко.ме хоће да отме имање: Велимир Илији или обрнуто ? Пстина у првом акту нешто се као наглашује . да је Илија наумио приграбити воденицу , али се само наглашује и публика није с тим на чисто. Међу тим види се, мислим, колико је та1 моменат важан. Најзад Ммлана сви салете: »та не бој се, човече , неће бити ништа, све ће се то лепо свршити, помирићемо два човека, да нису вишс у завади!" У том упадне пребледео, уплашен Ћока иисар, отрезнио се, па увидео невол.у: ако они одреку своје потписе, он — Ђока — отићн ће на робију, јер није смео као чиновник нотцрдити лажан документ. „Добро, еви вам мо.је руке, кад смо загази.ш троба прегазити« — одлучује се најзад Милан и испраћа уте. шене људс. Сад настаје сцена, која ми се јако допада. Милан има жену Марију. Марија је одавно прнметила, да јој мужа мори некаква