Отаџбина

324

НЛЧЕЛО НАРОДНОСТИ

у државу какве моћне владалачке династнје, сцасле нападаја н пустошења од стране других својих суседа. Доцније је се једннство државно у тимразним државамавише или мање консолидовало према томе. да ли су трајни културни интереси масе људи ; што је ушла у састав државин. били једнаки или не. Државно јединство је према томе усиевало или не, да створи народно јединство. Францески краљеви су претопили у Францезе : Гасконце и Провансалце, Бретонце н '1'ламанце, Баске и Алсашке Немце. У монархији Хапсбурговској напротив ни дан данас нема ннкакве аустријске народности, већ стоје још у њој на суирот једни другима, као разне народности са разним културним тенденцијама : Немци, Чеси и Пољаци. Маџари. Румуни, Срби и Хрвати. Кад је једна народност у једној државној заједнпци потчињена другој народностн, код ње се природно јавља жеља да се еманцнпује и да образује за себе државу. Ако је пак један део извесне народности слободан и има своју државу, а остали њезини делови су потчињени другим државама. код ових ће се последњих развити жеља да раскину државно јединство, у којему се налазе, па да са свима осталим својим сународницима образују ново државно јединство. Најзад ако је једна народност распарчана у више самосталних држава, јавиће се опет. на сваки начин далеко спорпје и далеко мање енергично, жеља да се чнтава народност уједини, т. ј. да образује једну државну целину. Другим речима, свака народност тежи да има своју државу, и да буде у свој својој целинп уједињена у једној и истој држави. Начело народности, које се данас истиче као једина правилна и рационална основа за међународни иравни поредак, није ншита друго до захтев, да се свакој народности даде могућност, да образује своју државу и да буде уједињена у једној државној заједнпци. Свака др-< жава требала би, ио томе начелу. да буде у исто време