Отаџбина
НАЧЕЛО НАРОДНОСТИ
325
једна народност, и обратно свакој народности требала би да буде дана могућност да образује једну и исту државу. Овакав појам о држави, или управо о томе шта треба да буде једна држава, са свим је модернога порекла. Полптика и начела јавног права у античком свету и за све време средњега н новога века до Велике Револуције Француске нису зналп за начело народности. Разне велике н мале људске агломерације ; што су . у дугој поворци минулих векова Образовале било велике и моћне деспотије, које су чешће шириле своју власт над највећнм делом тадашњег цпвилнсованог света. било мале републике, које су оставиле сјајног спомена у исторпји својом културом и својпм грађанскпм врлинама, нису биле народности. Ни Египат под својим Фараонима. ни Персија за Кира и Дарија. ни јеврејска племена под управом својих патриараха и пророка. ни слободна Атпчка републпка. ни вечита варош Рим , нн обновљена империја римска нод моћном руком Карла Великога, ни света Германо-Римска царевина. нису биле државе осно • ване на начелу народности. Зар бп Луј XIV, да је само и из далека слутио о каквом начелу народности, могао пзрећи својему потомку при његовом поласку да заузме шиански престо. оне чувено речи : Сине, Пиренеја нема више У дугоме низу векова које памте историјски анали све до Велике Револуцпје Францеске, начело народности није имало својег признатог места међу одредбама, које су регулисале међународни правнп поредак, нитп је се у широким слојевима маса људских опажао неодољив покрет, да се од држава начине народности и од народностп државе. Узрок је томе прост и са свпм природан: у тим минулим вековима није још ни бпло народностп у правоме смислу речи. У старој Грчкој и у модерној Европи пре Револуције Францеске народности су тек на иуту образовања. За све време што се протеже од ве-