Отаџбина

338

НАЧЕЛО НАРО НОСТ11

се данас највећим делом као претпостављена воља ннтересованих страна, којима је дано право да нри сваком правном акту посебице одступе од тих одредаба и да уговором регулишу своја узајамна права и дужности. Јавно ираво модерних држава признаје данас сваком држављанину слободу да се, пошто испуни извесне обавезе. одрече своје државе, раскине везе које су га везивале за једну политичку заједнпцу. на да тражи за се друго друштво, које боље одговара његовим интересима и његовим осећајима. Не потиче ли отуда као логична последпца да и свакој групн људн настањеној на извесном земљишту треба признати право да, заједно са земљиштем на којем је настањена, уђе у ону политичку заједницу према којој она осећа највише симпатије, и за коју је највише везују разни материјални и морални интереси. А практично се то нраво даје у дело привести само ако се свакој таквој групи људи, свакој провинцији, даде нраво да плебисцитом реши хоће ли остати и даље у држави чији је саставни део, или ће обрззовати за се нову државу. или ступити у политичку заједницу са другом каквом државом. Начело народности овако схваћено јавља се у XIX веку као природна допуна демократском покрету, управо рећп као битан саставан део тога покрета. У демократској држави суверени је народ извор сваке државне власти, иа се зато п јавља у њој потреба да држава ужива симпатије свију својих чланова, и да иредставља њихове заједничке културне аспирације и њихову заједничку мисију у цивплисацији човечанској. Идеја о држави ндентиФикује се ту са идејом о отаџбини; а држава ће бити општа отаџбина својих држављана само, ако онн сви уиде у њој оличене своје мисли и своје осећаје, ако су за њу прпвезани синовљом љубављу п оданошћу. Појам народностн подлежи дакле једном једином неопходном услову, а то је: жеља и воља њезиних