Отаџбина

НЛЧЕЛО ПАРОДНОСТИ

345

жаве и отворити нова ера иравде и благостања за прелорођено човечанство. Београд, априла 1889. год. Др. ЈА. у>. ЈУ^и^овановиђ. проФесор велике школе ^ ■ м ■ ^ ДВД РАСТАНКА (приповетка из оеооког живота) Кад стиже чича Петру његов бата за женидбу, поче бо ме, да се разбира, коју ће у кућу довести. Није му ни лако ! Газда Јоксиму баш и рекао : «бојим се. ако ми ико кућу замеси, бојим се брате, луде женске главе.» Оно не би морао чича Петар сам да прилику тражи, да му је бата, као што му је синовац Милета, ама мучно да би му се бата оженио, да му оставе самом : кад ће и коју ће. Није он, ни да кажеш ни млад ни престар, ама ето... Право рећи : стидан... до Бога стидан ! Нека му само који рече : «гле оне — и већ која била — гле је, вели, кака је к'о вила » Е, замрси га то од пете до перчина, па му се онај језик преврће по устима, као иразно буре у колима. Уби се снебивати! Па и за друго шта био ти је свакојаки. Видиш му оне очи водњикаве, и као да њима вели : Гле јако ! ? Крупан као див, а чинити се, не уме се маћи, док му не речеш : дед то ! Па брате онолики момак и да нема овоје девојке, некако је вала и зазорно. По неки тек задео свирајку за појас, па већ прескаче врљике и блене ноћу у месец, а бата с рада под губер и сутра ко јуче. Па кад га пут наведе поред које — које било — а он се уби по чагљу гегати и сплетено Јврда и тамо и амо и не би брдо видео, док га не би носем запарао. «Што ме, мисли се, погледа, ко да сам јој бо' зна шта учинио.» По некад узме мислити, што тако чини.