Отаџбина

346

ДВА РАСТАНК4

— Да ми је, мисли се, то сна Мара.... не би славе ми марио, да је гледам кол ко оће... Баш да је гледам... Ама ове друге !... Ено оне Степанове ! Е брате... Баш велим : гпта је то мени ? Погледај је брате није она нопова ћерка После се смеје : Ако велим, кад ето. Ама ћу је једном право у зенице, па како ми буде ! Тек ћемо се погледати.... Нађем ]а њу, па очима овако. Гледам ја н>у, гледа она мене ! Гледам ја. гледа она !.... Море чекни само... не ће впше бата да мери колко има до неба... Шта ми је то ! Погледај, погледам... Ласно је то, ама што кажу.. да ја њој... да се пазимо !... Море како би ја њој тако рек о. Ама зар : «Ајд Гроздана да се ја и ти..." Е не реко' ја то, па да ми ко натовари пуна кола све жути»... Море мани !... Оно вели Јовица, ко он реко својој Стојки, баш вели реко : «Ајд' Стојка да се ја и ти пазимо». И ко она рекла «Ајде !» Ама ко то зна... Па зар ко ја отишао њој... погледај, погледам... а сад ?... Па ко велим «Ајд : Гроздана да се ја и ти...» Е није вајде не би могао ! Па зар то чуо бабо. па дада, и ја ту! II дада рекла : «Овај с Грозданом ово. оно...» Већ како било ... Е нека је вала и не видео, ама то не ће дочекати... Где би' се жив део.... Тако сам, а кад му дада помене како му је време за женидбу. а бата врти главом, као да га сламком за врат голичу и растего усне од ува до ува. — Па бо ме синко ја шта ћеш ? вели дада. А он, ко што рекох — И дете, нема ту стида.... Ето ови твоји ! Оста ти сам. Па вн'ш Јовичнна мајка већ и унуче нија, и зар да се ја своме не зарадујем... А бата с банка па на врата, на кроз шљивак и преко јендека шприном, а док падне код ((Забрана," једва да задржи душу. Ту сем врапца и мрава, жива створа нема, а он се узео церити на дадине речи и све шапуће: — Како рече ! Пх, шта рече ! II кад мрак падне, тек кућн дође.