Отаџбина

ДВА РАСТАНКА

347

Сем бате имао је још један момак у кући чича Петра Марковића — батин брат од стрица, а покојног Вујице јединац. Остао је једва од годпне кад оно затрпа земља Вујицу, те колко оца не допамтио, тол ко се стрицу прибио. И као и син да му је ' Какав бата понео гуњ. такзв и Милета. С њиме за једном совром, с њим под једним кровом. Само што га је Бог одвојио од бате ! Друга крв, није вајде ! Ама кад загледа оком као да ножем пресече. Сила ! После, стасит к о натучен. Ни оне батине снаге, ни онако грмељаст, ама да га савијеш од главе до пете, а не би јаукнуо. Види се то! Ако бата где прође, ил га виде ил не виде, а где Милета наиђе. нема женска ока да га не иогледа. Знаће то лепше Степанова Гроздана ! Оно и она може смигнути раменпма и рећи : није ! а ти веруј, ако женску главу не познајеш. Ама док само трене, знаш како је. Већ Милета, да је пун вашар девојака сит би сцавао, а за њу би три дана трчао, тек да је једном погледа. И кад уз рад на њу мисли, оно му чисто поиграва рука, као да му три снаге раде. Нема већ шта. само чека да се бата намери на коју — а ваљада ће скоро — па ће после рећи стрини, да помене чича Петру и већ о јесенп — а дотле како Бог хоће. Често пута Милета заокупи бату да кида, да му нпје срама по селу, а бата ко дете : ово, оно. — Ајде, вели, бато,. ти први, па ћу ја за тобом. — Шта то ? — Да се женимо. А бата руку нод појас, па гледа куда гавран гаче. — Оде, вели, Никодим у воденицу. — Ама ман ти Никодима, но ти кажем тражи цуру, да те не прескачем. — Е овај.... ја. — Славе ми ћу пре тебе. — Шта то ? — Да се женим.