Отаџбина

ДВА РАСТАНКА

349

а врућина напала. да крв згруша. Небом ни пеге, а још оно плаветнило утонуло, те се чисто изгубило у висини. Бати и Милети сипа зној с чела, а жиле набрекле да попуцају. Кад стигоше до аАјдукове чесме,» а ту благодет. Оно неколико дрва начинило заладак и међ њима веруга поток. Још напала маховина као растрешено перје. Бата паде под прво дрво и одану од запаре. Тако и Милета. Док их умор остави, а бата се изврте на леђа па стао гледатп, како детлић бије кљуном у суварак. Ил' од хладовине, ил умора, тек га чисто растопила нека сласт, те осећа како му крв лази по телу. Дође му цео свет сладак, као липов мед... Слатко му нешто око срца као да га који перцем голиче по њему. Узео мислити, како би било да рече Милети којаје?... И што не би ! Па као : хоће неће, хоће неће, и још само један кончић. што утврдо држн језик, док и он пуче : — 0 Милета. — Ој. Па запе ! Док га опет оно маче. — Знаш ти... ја што оно... већ ти кол'ко пута... —- А шта то ? Ето сад ! као да му се језик охладио. — Шта рече ? окупи Милета. — Ама... ето велим... ти оно пре... прво ја, па ти. — Да се женимо. Бата ћути, а срце лупа к'о чекић. — Је л то ? Бата ману само главом, а ћути. Стаде Милета редом и како су, вели, браћа, па брат брату да не каже и, како ће с њим деца као с ћосом... па ће послен ово, она. Бата само трепље. — Која је ? сврши Милета. Нема гласа. — Реци де једном ; шта си ваздан... — Степанова. Милета разви очи ко маџарке шљиве.