Отаџбина

350

ДВА РАСТАНКА

— Степанова Гроздана. Док се Милета прибра и себи дође, а бата јурнуо низ косу и запео што га ноге носе. Кад стиже с оне стране потока окрете главу и виде, како Милета силази с косе. Иде као да су га спутоногалн; теже вала неби пошао ни да је брдо на леђима понео. Немаде их кући до неко доба. Препаде се бата, што је оно казао, те мисли цео овет зна. Како кога сретне, а њега жмар но образима и као да по јексерима гази. Све мисли : и тај зна ! Па то и како тако, ал' га споиао стид од Милете. Докле може погледати, звера очима, не би л га осетио , и после ни рт га не би стиг о. Кући не стиже до подноћ. Кад паде мрак а и Милета дође од некуд. Код дрвљаника наиђе на Јоку. — Где си ти дете до сад? — Код чаира, вели Малета, па пође за вајат. — А где ти је онај ? Милета одби раменима па по издаље одговори: — Не знам. — Где ли ће то бити! вели Јока и пође вратницама, а Милета поред вајата у шљивак. Ту дохвати с врљика чича Петрову шареницу и размести мало сена иснод пласта, па се умота у ћилшмче и леже по сену. Небо мрко, а звезде оретко светлуцају. Сувота већ то лко дана! Од пласта се диже мек мирис, па се разноси дуж шљивака. Кроз лиснате шљиве пробија се где где по која звезда, а гране дошле према оном небу ко набрекле жиле на сувој руци. Лаки ветрић пири целим крајем, те носи мирис с гбре. . . . Милета смаче шареницу са себе и завуче руке у сено, те стао кидати сламке. Од јутрос му се свет преврнуо: Кад му оно рече бата, као да га неко истеже пијуком по потиљку. те му замрси мисли... Шта ће и да чини. Питао је, питао. већ... иа ето! Где би му сад било, да се испрси, па да каже: моја је Гроздана!...