Отаџбина

352

ДВЛ РАСТАНКА

очи! Зар да му ђаво поспе траг, па да окаља и дедино име Разби га та мука , те зари главом дубоко у сено... Наиђе га нека хладовина, те стиште шареннцу чвршће око себе. Ломиће се сам... Живеће како му Бог да, те га неће окаљати срам... Па ако му је суђено и да се ожени... ту се чисто смрви... Зар да другу својом руком помилује и да јој*рече: милу реч, а овамо зна. тол'ко му је од срца колко и да не каже... Нек је вала и мимо људи, али кад му она није. . ни друге не ће. Оггет му се слеже нешто око срца и што тога више на срцу, око све влажније, док се срце подаде а око блесну. Груди да прсну, колко га жалост обвладала. II кроз све то, а Гроздана пред њим као жива! И њој, види, није лако... Чисто плива у сузама... ако она не ће... Где би то она смела! Зна она Степана ? Његова је у његовој кући као царева... Нема те силе! Да му опр у ииштољ у груди и да кажу: дед' овако! Кидај вала. али оста ко што рече. Такав је Степан! Не да он своју реч под кирију и да њиме други уста перу... Да мре, да мре. Ама не ггорече ... Нема тога пред њим! После, као нашао се на Степановој ливади п тамо као стоји ча' Петар и коси неку коровину... а он се сакрио иза пласта. па иремро од стра да га ча Петар не опази... После стао на кметову сувачу. а тамо окреће точак Јоца ћоса и као Јоци порасо леви брк, а десна усна црна као гар. А као Милета узео камџију и шиба по слами, док се омаче камџија па њега по нози... Трже се као да у њему нешто препуче. Студенији ветар захвати шљиваком, па му мило што га пири по образу. Кад диже главу н загледа ка истоку, а тамо небо јасније. Чудно му дође кад прође ноћ! Приби се ближе пласту и згрчи под шареницу. Лакнуло му нешто, као да му је скинуо који маљ с прсију. Ву-