Отаџбина

372

БИТКА НА КОСОВОМ ПОЉУ

одолети. Али Душан рано умре, пре, него што је могао ма што иначе у том погледу предузети. Да би лакше појмили, како се отоманска сила и мо1| тако орзо подигла, држим, да неће с горег бити ако коју прозборимо о уређењу и организацији, какву у то доба код Османа налазимо. Отоманска држава је чудан човечији рукотвор. Да се тако нагло ширила, неје толико њихова храброст и јунаштво допринело колико закони и институције. Најважније и најглавиије уређење,. то је организација регуларне војске. Та војска није знала за отаџбину; неје знала за родитеље ни сроднике. Језгра те војске неје долазила нп у какав додир с народом а састављена је била из хришћанске деце, која су претворена била у оруђе за раширење турске државе. Они морадоше да ратују и војују против родитеља и рођене браке и да тако мухамедову веру на рачун своје старе вере шире. Та дакле хришћанска деца састављала су славан корпус јапичара, чији редовн сваке године новим војницима и борцима попуњавани беху. Јаничари се разликоваху од других војника тиме, што су брижљиво и систематичкн одгајивани. Код њих се нарочито ентузијазам будио. Па и друга пешадија и коњица била је као што треба органи зована. При том су н султани вешти били при освајању. Они су умели да многе частољубиве високе достојнике за себе придобију и да се онда њима као оруђем служе. Отоманска влада била је како на бојном пољу, тако и на дивану далеко напреднија од својих савременика : јер она је водила бригу како за војску тако и за другу администрацију и правозаступство. Рекавши што сам држао за нужно о Турцима, прелазим на опис стан.а, какво је у самој земљи владало. Како свуда, тако је било и у Србији племства. Све повлас тице, -које је то племство уживало дошле су из старијих времена. Те повластице су прелазиле са старијих на млађе. Против тога племства у Србији повео је још Немања рат, који су његови насследници наставили. Но у том рату је Душан најсрећнији био ; јер он је одржао потпуну победу. То племство је сад потиснуто било, моћ његова уништена. Међу тим још је живела успомена на стари уплив. Цар је репрезентирао највишу и врховну моћ. Највиша звања која је једино он делио, добијали су само они, који су заслужили, а при том њему одани били. 0 неким повластицама, које је племство тражило, неје он нпшта хтео да зна. Сви традицијоналми захтеви и потраживања беху забачсна.