Отаџбина

БИТКА НА КОСОВОМ ПОЛ.У

373

То Душаново преустројство створи две странке; једна је била за нови ред, друга пак за стари. Поред зађевица између једне и друге странке расло је нез а довољство све већма, што је Душан више протежирао грчке архонте и друге великане. Шта више, Душан је много вере у њима имао. Велик је то удар био за старо племство, које је кадгод у стању било да подиже и обара краљеве, кад се виде тако поништено и потиштено. Они су можда и схваћали Душанове планове, али иесу разумевали пут ни средство. Отуд је могуће, што вели Ч. Мијатовић, даје у том неспоразуму лежала прва клица каснијих заплета и метежа, па и саме пропасти. Моћ племетва морала је да буде жртвом Душановим плановима; јер он је хтео да грчко, бугарско и српско царство у једпо споји и да тако онда овлада целим балканским полуострвом. Старом племству и то још неје било, право што је Душан државу своју на више делова поделио и тамо за намесшше по свој прилици највише заслужне али иначе нове људе слао. Ти намесницн су се на сваки начин бринули прво за себе, као што је то већ обично; особито пак после смрти Душанове гледали су, да се што боље обезбеде и утврде и тако своје звање и на даље задрже. Те намеснике гледали су стари племићи као неке насилнике : н незадовољство и разне зађевице појавише се тек за Урошеве владе, да гако униште ве.шко дело Душаново и да државу српску што пре до пропасти доведу. Ту спадају још и оне зађевице, које се појавише како би основана независна патријаршија. Поред свега тога још долазе и ратови на југу у претрес. Одмах у прво време Урошеве владе појави се за њега опасност. Та опасност иретила је од стране стрица му Оинише. Синиша је био млађи брат Душанов, ког је Душан у јужним провинцијама за памесника поставио. Намера Синишина била је та, да поврати старо право наследства старијега, које је још пре владало; и да на основу тога дође на царски престо. Како му пак странка слаба беше, то је била брзо разбнјена и он на покорност приморан. Кад је видео дакле. да од старог права нема ништа, он се опет повуче у своје земље и задовољи се звањем намесника, као што и пре беше. Опасност дале неје била велика и лако се отклонила, али је свакако незгодно било, да се у држави нашао такав, који се усудио да претеднира на престо. Из тога се види, да оне нове уредбе и установе Душанове не могоше уништити успомену на стари обичај. Па и законити господар епирског деепотата НићиФор II. који је ради савеза са Кантакузеном од Душана прогнан био, те