Отаџбина

452

НА ПРКСТ0.1У

моле какав врхунац да га одмах онет сакрију; друго Је када те олуја у по ноћн пробуди. па неће никако да сване. Јес, јес, ви теФеричлије са закићеним шеширима, ходите само да ироведете недељу дана овде без канабета, без свежних брашненица, али нарочито без канабета. помислите само! * Вити усамљен са добрим и ведрим успоменама, то је као дрво које своје жиле пушта кроза сочну земљу до самога иотока у дољи; али усамљеност са тсшким, мрачним успоменама, то је као усамл.епо дрво у стењу, чије жиле ударају увек у камен, па морају увек да обухвате камен те да траже земл>у, и тако увек носе у срцу тежак камен. У самоћи се поетаје нразноверан. Човек има потребу да сена нешто наслони што је изван њега. Када ми случајно изјутра клизне алат из руку, то ме увек уплаши. То је предсказаније да ће цео дан бити несрећан. Ја < е борим противу те празновере. * Мој мајстор је увек зле воље. Његова жена и гри кћери помажу му радити. Ханс ми је позајмио новаца колико је требало да платим мајстору што ће ме научити дрворезачком занату. Опажам — а и чича катранџија ми је проказао да је Хаис пустио тај глас — како еви држе да сам ја мало ћакнута. То ми даје слободе и заштите, али опет ме је по кадшто страх. И мој мајстор држп да сам ја суманута. Оп врло пажљцво. разговара самном, и кад нешто добро појмим, а њему врло мило. * Ласте ге селе. Није вајде, мене је страх од зиме. Само да св не разболим. То би било страшно. Морала би се нздати или... Ја се не смем разболети. Али сам још тако раздражљива. Тешко ми је нешто рећи, а тешко мп дал,е сносити: Једна крава у штали има о врату клепетушу, па млата њоме и дању и ноћу — а тако. без икаквог ритма. Морам се п на то навићи. » Права језа ме хвата кад помнслим на зиму. Да нешто сад није јесен, већ пролеће! Природа би ми била пријатељица. Она је свуда једнака. али овако зима иде! Ваља се покорити. Хоћу да