Отаџбина

НА ПРЕСТОЛУ

453

видим шта је јаче : моја природа или моја вол>а. Не дам мојој души да мисли ништа друго до оно што треба да мисли. Ја тако хоКу. » Обућар хоће да иозна пепељугу по нози — вели да је моја нога сувише малена за сељанку. Уздам се да ће бајка остати бајка. Ваздан ми је у глави нежна м<5лодија и речи једне песме из Изуардове опере »Пепељуга« Речи су тако недотупавне, али музика их одева у Краљевско рухо, оиа чини да свако са слашКу пева те речи. * Ах блажена дечија бајко! Ти не питаш како ј е живела принцеза када је морала да чува гуске, Твоја творачка уобразиља вели гако да буде, и би тако. Али у ствари такво преображење стаје грдних мука. Ва.шурга је иогодила како је мени, јер она данас рече. — Теби је сада тако, као што беше мени у Дворцу. И ти не можем да дођеш себи. Али наравпо, лакше се привићи свиленој постељи него сламњачи. * Само за то шго би могла, кад год би зажелела да се вратим, опет имати онај сјајни велики живот, само то даје ми снаге да га нећу. Да сам отишла у манастир па да морам живети веаана својим заветовањем и спољном стегом, знам да би тужила као у кавезу. * Вез рукавица! Ја нисам знала да рукама може бити тако хладно. Вез рукавица! Не могу да појмпм... Кад оно последњи пут свукох рукавице прођоше ме жмарци. Дал' је слутила моја д уша ? *• Јутром недостаје ми хиљаду ситница; нре нисам ни знала да их имам. Најобичније ствари морам тек да учим од добре мајке. Ваш оно што је најобичније, ми не учимо. Ми учимо пре играти него што знамо ходати како ваља. Ах колико ствари, колико услужних руку треба човеку од чишћења обуће у јутру до утуљивања лампе у вече. Од самога кувања, ирања, рибања, вучења воде и дрва не може човек себи да дође. Стоцп расте и одело и храна; човек мора да преде и да кува.