Отаџбина

454

Н А II Р Е С Т О Л У

Тежак сам терет понела када рекох да нећу да ме ико ма у чему услужи. Пуетинак не може бити ни чистунац ни пробирач у јелу. Нисам за то. * (Октобар). Вечерас — ах ноћи су сада тако дуге — сену ми на један пут кроз главу: има их хил>адама који живе у образованом свету, у благостаау и уживањима, а који су... За што само ја да се закопам жива у самопрегорењу, оскудици и самоћи? За то што тако хоћу. Ја сам мој живот проиграла. Што сам још жива то је поклон, помиловање. Вал>а га у горкој збиљи зарадити ? Речи са којима сам се некад пграла, сада ме везују и суде. * Много си натоварила — рече ми стара мајка. — Како то? — Видиш, кад су кола претоварена, онда им се точкови не могу подмазати да не шкрипе; вал>а чекати док се кола испразне, па онда се подпгне један крај, точак се скине, осовина се намаже па тако редом. Тн си натоварила све сандуке са твојим тешким успоменама. Скини те сандуке, па да видиш како ћемо кола подмазати! # Сада барем знам за што устајем; треба да радиш ! виче нешто у мени. Данас се уради ово, сутра оно, и када легне.м, у свету је урађено више, но што је било тога јутра. * Радити, радити, то је овде одзив и лозинка. И то сваки дан, свакога часа. Људи и не мисле ништа друго него на посао. Рад им је таква природна потреба као дрвету растење. Од тога се чвршћа. И овде раздор и невоља Валпурга по доброти срца свога рече како не може да сноси што стари слепи Јохем мора сам да једе: она хоће да он једе с нама за столом. — То не трпим — рече Ханс — ни речи више о томе! — За што? — То би ти требала и сама да знаш. Ако Јохем једном заседне за нашу совру, више га не отера. А ти ниси никад видела како једе слеп човек.