Отаџбина

Н А ПРЕСТОЛУ

455

После овог разговора седели смо сви за столом као мутави. Валпурга се претварала да једе, али она је гутала само своје сузе, ла онда устаде. Ова суровост и немилосрдност је јако боли, али она се не жали никоме, па ни мени. (За време силне олује) Ала сам се уплашила. Катранџија ми је причао како се неко у суседству обесио. — Морало је тако бити — рече он — Тај се човек вешао још пре 15 година. па су онда за времена пресекли конопац. После је живео, али као са конопцем о врату. Ко једаи пут тако што науми. тај не умире природном смрћу 1 Грозно ! Зар је и менн суђено Не. Ја нећу. •» Из топле собе гледати наползу вејавицу — изгледа ми као сећање на дармар у великом свету. Ево већ девета недеља. Још ми је као да ме је неко тешким чекићем ударио у главу. Ја тек онако живим. Али као да почин.ем да се будим. Кад у јутру отворим очи морам увек да се сећам ко сам ја и где сам ? Морам да се сетим целе своје несреће. Али одмах ме спасе рад. Чекић и секира, турпија и тестера и све што ми изгледаше да су справе за мучење заробљенога рода људског, све су то спа соносна оруђа; она протерују зле мисли из главе. Доћи ће једном спаситељ који ће освештати рад, који ће од тежатника направити свечанике. » ■%. Почињем увиђати да од мене неће постати уметник: морам бити скромнија. Дрво је потреба, оно је корисно за много што-шта, али се не да употребити за слободну, самосталну лепоту. Градиво моје уметности, управо мојега заната, остаје увек сиромашно. оно сс може да употреби само као накит за друго нешто. Туч и мрамор говоре светским језиком; слика од дрвета има на себи увек нешто провинција.шо, говорн некаквим локалним наречијем: оно што је нај више не може се дрветом исказати. Ми можемо да направимо животињске и биљне облике у дрвету, па чак и анђеле у рељефу ; али читаво попрсје или читавог човека израдити од дрвета то не иде.