Отаџбина

456

НА ПРЕСТ0.1У

Дрворез је само зачетак уметностп, који само тепа а не говорн, па и то врло монотоно. Оно што је већ било органска целина, као дрво, не може вигпе постати уметничћи организам. Камену и гучу тек људска рука даје органисану појаву. Да грозних наших светитељских кииова од дрвета. Да нешто устане из гроба какав Грк из Перикловог доба, он би се згрануо какви смо ми дипљаци! * Овај ми је дневник права утеха. У њему могу да говорим мојим језиком. Ун> се враћам дома. Ово вечно говорење наречијем овога краја изгледа ми ачење с моје стране; преко лица моје душе навучена је гвоздена образииа. И ако сам родом планинкиња, када себе чујем где говорим, изгледам сама себи као туђинка. Наречије је права ограпиченост, несиретан инструменат, бубањ на коме не може никакав концерат да се одсвира, али оиег није, боље ће бити ово поређење. Језик Лесингов и Гетеов то је лепи шарени лептир који је излетео из р\жне гусенице; он никада више не може да се врати у гусеницу. Тешко мени ! У свачему видим своју страхоту. 0 ви који сте били ћениЈИ мојега народа, ђенији рода људског, ја сам и вас увредила, ја сам се и вас одрекла. Ви сте ме хранили и однеговали, а ја сам образованост оскрнавила. За то морам живети у прогонству. * Још се пуши некакав жар у моме срцу, који ме љуто пече. Морам га угасити. Срце ми је тако тешко; одвући ће ме много ^убље, него да стење о мени виси. Ја сам тако уморна, тако изломљена и уморна, као да ће ми сваки део тела отпасти; хтела би да спавам, само да спавам. * Хоћу да идем, у Италију, у Шпанију у Парнз, на Исток, у Америку. Хоћу у Рим, хоћу да постанем уметница. То мора бити. Кад већ морам живети на овом широком свету, хоћу да је сав мој, ја не умем да га се одречем, моја природа није за то. Ја сам могла бацити пун пехар живота у амбиз, али да га гледам предамном и да умирем од жеђи, да сама себн вежем руке, то не могу. Ја хоћу, ја морам да идем. Чисто ме зове нешто. Неапољ се пружа предамном, једна вила на обали, вожња по мору, толики шарено обучени људи који се смеју и певају... Хоћу да потонем у струји живота. Воље него у струју смрти. Па опет — не могу... * »