Отаџбина

КК.ИЖЕВНН ИРЕГЛЕД

40

хипнотичара. па се дело овоме и урачуњава; јер ту не постоји чиста сила природе, већ нека вештачкнм начином произведена снага која човека лишава воље, па што та сила учини, за све то одговара њен изазивач. Свест коју ми иомињемо као трећн саставни део урачуњивости (код писца: веза пзмеђу воље и дела) може да постоји и пре и после делћ, а да не постојн баш у моменту вршеЕБа кажњиве радњс-. Правпло је, да се дело не може урачунати, ако цри извршењу нч.је било свести. Недостатак свести довољан је да уништп урачуњпвост; а постојање свести пре и после дела не утиче на њу. Писац п сам признаје онде. где говори о неурачуњивости услед органске силе. да несвесност поништава урачуњивост. У овом одељку нај јасније се показује недостатак оне трећс чињенице урачуњивости и ми у спему делимо наше мишљење са пигачевим гледиштем. Одељак о принуди извсден је врло ноучно. Али овде ћемо се зауставпти са нашом примедбом. Писац на стр. 74. вели : „Принуда о којој говоримо овде, постоји само онда, кад би притпсак од стране каквог човека на другог човека био тако јак, да овај апсолутно није имао своје слободпе воље, да је морао радити онако, како је хтео принуђач; и поред тога кад тај притисак није био само моралан, већ Физичан. Свако друго стање, у коме би какав човек истина утицао на другога, али бн то стање овом другом човеку опет остављало слободу, да се сам одреди, — није принуда о којој овде говорпмо', Ово је писац расправљао према савременим начелима правне нал ке. Алн одма за тим вели: «Ну овде морамо одма додати, да по некад и оно ирво стање може да створи казнену одговорност. Тако на прилику кад би војник послушао заповест свога команданта, па на стражи убио човека, он не би за то одговарао. Али то очигледно не би био случај иринуде, веК то би била дужносна послушност млађег војника према своме старешнни". Све ово одобрава даиашња правна наука, а по нашем мишљењу модерно право требало би да сс борп противу тога. Нема сумње да у овом случају до војника не може бити одговорности, па је право што га наука узима у заштиту; али је модерна правна наука дужна да осуђује таке заповести, да се противу њих бори, а не да их ћутке или и са одобрааањем прелази. Ми ово говоримо прешостављајући да војска није у ратном стању. Дужност послушности данас више не би требала да се расиростире и на онај суров војнички обичај убијања без праведног разлога. Овај се обичај очигледно коси са основима правде и сваки је правник дужан,