Отаџбина

474

књижевни прег.1ед

У место тога ми га шаљемо на робију, па нека се тамо учи оно.ме, што у слободи није знао. Писац да би читаоцу дао што шири појам о одбрани у нужди прелази на историјско разлагање овог појма у разних народа и ту додирује и старо српско право из времена српског царства. Придржавајући се текста Новаковићевог издања законика цара Ду гнана он изводи, да је и у старом српск >м казненом праву признавана одбрана у нужди. Ово је неоснорпо тако. Али писац ово изводн из овог текста Душановог законика: »Где се обрете убиство, онај који буде зарвао, Да је крив ако се н уби.је." Нема сумње да се овај члан може протумачити онако, као што чини Авакумовић, казујући да се у законику тиме поставио пропис о одбрани у нуждн по коме би се ова одбрана бар у начелу признавалп. Немајући ннкаквих јачих података о овоме, г, Авакумовић вели : »Као резултат свега досадањег говора о нашем старом казненом праву у овом питању, можемо дакле прнбележити ово: потребна одбрана била је допуштена у иашем казненом праву у начелу, а какве је погледе наше старо казнено право нмало на поједина субјектнвна и објективна питања при потребној одбрани, о томе ћути нозитиван текст нашег старог казненог права, па зато се о томе и не може да говорп са поузданом прецизношћу. Мп налази.мо да се признавање одбране у нужди у нашем старом законодавству, не може извести из поменутог прописа Душанобог законика. Ако прочитамо овај законик видићемо да се он оснива на чисто народном духу и да су у њему поједини прогшси донешени према томе, како су племство и цар испитали и схвнтили опште народне потребе. 0 донашању закона на основу неке теорије, која је поникла у туђој землзи, није у оно време у нас могло бити говора. Закони су донашани према здравоме разуму, а заштићавало се оно, што су цар и племство у интересу државног поретка налазили да је нужно заштићавати. Одбрана у нужди поникла је у самом човеку. Њу није створила наука. већ ју је створила сама људска природа. Као што се свака нападнута животиња бранп, тако се човек од човека бранио. Та се одбрана није уништила нн у одређеном државном животу; она је пренешена из усамљеничког у породични, а за тим у племенски и у државни живот. Држава својим уређењем даје само неку општу заштиту, а ннје у стању да сваког појединца одбрани од могућег напада, и због тога одбрану свога права од нападачсве силе у много прилика остављд самом нападнутоме. На тај начин одбрана у нужди постојаће довека као признато природно нраво човечије. Испрва је у државном животу