Отаџбина

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД

475

ираво одбране у нужди у свију народа посто.јало као обичајно прапо, о коме тек у доцнија времена налазимо законске прописе. На овај природни начин развијало се право и у нашој старој државн. Одбрана у нужди постојала је као обичајно право и она је признавана у најширем смислу речи; јер кад би се хтело да се ограничи ово право, онда бп морало бити писаног закона. Како се одбрана у нужди ннје огранпчавала у оно време, то ми о томе п немамо прописа у Душановом законику. Али тај неограничен појам о одбрани у нужди приморао је уређену државу, да уклони све што ствара сумњу и да спречи невина осуђења. За то је народ још у најстарија времена завео поротно суђење. Поротницп, којима беше дужност да се уверавају о чијој кривнц« и који су изрицали, да .111 је ко крив или није, расправљали су према здравом разуму људском појављено питање, да ли је оптужени дело извршио у одбрани у нужди, или није. Ако су поротници нашли, да ,је оптужени дело учинио у одбрани свог права, они су га огласили за невиног а судија није могао изрећи казну. У овоме и лежи прави значај пороте, која основу свога рада налази у обичајном праву. Порота није могла решавати о питању, је ли ко више или мање крив, дакле о отежавним или олакшавним околностима. али је решавала о оним приликама, са којих се казна поништава, дакле о одбрани у нужди. И новијем законодавству немогуће је изближе одредити случајеве ове одбране, а камо ли старом законодавству Душановог времена. Али установа пороте учинила ,је из.шшним стварање позитив-. ног прописа о одбрани, па се за то у Душановом законику п не говори о одбрани у нужди, већ се само одређују казне за поједипе врсте кривичних дела, која су тада била позната. Законик нмкако није давао упуства поротницима, да баш неког морају да огласе за кривог, а такав би случај наступио, кад би се из помевутог члана изводило начелно постојање нужне одбране. Из овог изводимо да се онај члан из Душановог законика јгде се обрете убиство, онај који буде зарван, да је крив ако се и убије) не односи на одбрану у нужди. већ на оно убиство, које се десило услед међусобне свађе више лица, па се не зна, који од управо од њих извршио убиство. Овим прописом закон даје судији или полицији упутства, да би знала, кога треба да стави под истрагу и суд у оваком нејасном случају убиства. Помепути члан из Душановог законика казује опу врсту убиства, која се у садањем нашем кр. зак. у §. 162, помпње, само што се ово питање данас другче решава. Кад би поменути члан . Душановог законика одиста говорио о нужној одбрани. онда би то изгледало, као да законик наређује