Отаџбина

4

КН.ЛЗ МИ.10Ш

лпкодушност ; нарочито буле, којпх такође беше много пало шака српској војсци, и које Милош беше сачувао од сваке и најмаље увреде, стадошс коретн Турке, упоређујући Мнлошев иоступак са начином Турскнм наспрам сриских заробљених жена п девојака Куршид-паша, тадашњи гувернер Босне, који се десио у Сеници, пмао је прилику да сам чује како ослобођени Турци п буле преузносе Милоша. Чак п зверског Сулејман-пашу дпрнуо је овај поступак Мнлошев у срце. и Јеврем Обреновић са осталим српским домаћинима, који беху у тамницама београдскога града, први осетише знатне олакшиие у своме стању. У борбама које су доцније биле. зароб.веницима се чувао живот, саме борбе не беху више покољи. Чак у Цариграду, султански диван поче веровати у Милошева уверавања да он ннје устао против цара, већ противу зулумћара, који не слушају царске заповести. II тако човечност Милошева задобијаше српском народу, симпатије и самих иротивника. Међутим борба се настави. 700—800 Турака беше се утврдило у Крагујевцу. Мплош носла против њих свога брата Јована, Добрачу и архимандрита Мелентија, који их не само истераше из Крагујевца него их умедоше, кад стадоше бегати Јагодини, дочекати на Црноме Врху, где су их тако искасапили да их је мало утекло. После ове победе Милош носла Јована с војском да држи ужичке Турке у шкрипцу, појача оде.вење војске које је имало да опколи Карановац. а сам, с остатком своје војске похита у Пожаревац, где се 1500 делија са једним топом беху утврдили у шест редута држећи у страху смедеревску и ножаревачку нахнју које због тога не могаху још да устану на оружје. Уз пут наиђе Милош у Баточинп на један турскп шанац у коме беше четири стотпне Турака. Отевшп шанац на јуриш, Милош се задовољио да Турке само обезоружа, па их је послао у Турску.