Отаџбина

8

УСПОМЕИЕ СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА

Дуго чамасмб ћутећи, а не крећемо се, Погледам на сат ■— два и по од подне. Стрпих се по сата, па проговорих: ■—- За бога, људи, мрче ! шта мислите, хоћемо ли полазити! ? —• Тајац. Нико не одговорп, ни ријечн, нити се ко обрну. Послије по сата опет стадох наваљивати, а један од веслара тек ће преко зуба : — Сад ћемо, чбче, на овај исти час! II заиста свјерова. Након још једнога сата отнскосмо се. С обе стране ријеке нижу се голе брине ; по дну њих хумчићи заодјевени ирољетним калцем ; под њима су, на размак, луке подводне и сухе. гдје је сила божја трсја. Пак нанђосмо с десне стране не чудне пристање ;«мандраће» како Бокељи зову), а по брду над њима мноштво колибица. — Шта ли је ово, бого мој ? рекох. — Ово се зове Плоча. Овђенак се лове укљеве. кад им је вакат, а по онијех колибах се суше ! одговори онај крупни Црногорац. То бијаху прве ријечи изговорене на лађи од кад кренусмо. Ономенух се како је Марино Болица, племић которскн, готово отрагу триста година гледао тај лов и оггасао га у својој чувеној књизи, 1 ) па стадох иричати Црногорцу о томе. Ријеч по ријеч , распредосмо говор на далеко. У потоњу казах му се ко сам и куда ћу, а он мени рече да му је име Малиша, да је родом са Цеклине и да иде послом у Подгорицу, те ћемо заједно. Никад боље ! Видјех још да је Малиша шаљивац, те се обрадовах. — А, бога ти, Малиша, како то њеки изговарају ге, за ге? — Јади их жнали ! Тако ето говоре Црмничани, Барани. Мркојевићи, Крајињани, Скадарлије и сва ова банда овамо ! — вели Малиша, па заокружи чибуком с десне стране. Ми нм се подругујемо «ге ти, ге ја Још тизи сви машу главом. кад хоте да нотврде нешто,. А | Ке1а1попе е1; (ЈезсгШопе с1еГ зап§1аса1;о сП 8еи1:аг1. Уепе21а 16 ј ±.