Отаџбина

УСПСШЕНЕ СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА

7

шчињам се и предомишљам. док од једном скочих у најближу лађу. — За ге? рече возар. •—• Шта је то за ге? питам ја. — Море, ге хоћеш. закле? — У Подгорицу. — Ми ћемо на Вир! — вели човјек, па ми обрну плећа. Збуњен изађох и сукобих се с њеким пристарим човјеком, који ме пажљиво мотраше и који ме ухвати за мишицу и њекако набусито запита: «куд си кренуо ?» — Што се тебе тиче куда ћу ? планух ја. — Опростите, али ве ја питам за ваше добро. Ако ћеш у Скадар, треба да узмете пасош. А ако ћете пут Подгорице, онда треба да знаш која лађа иде за Жабљак јер иду неке за Курило, неке за Зетицу, јес ме разумијо ? II ја сам бијо по свијету, па знам како је чојку у туђем мјесту, па ми је мило помоћи ти. Е, по што ћете у Подгорицу, прије свега узми што за јело, и пића понес са собом и један огртач. Хајд, жив бијо, са мном ! На његову препоруку зајми ми крчмарица струку, а за готове паре даде ми хљеба, сухе рибе и боцу вина. Разумије се да сам чичу почастио, али да му је просто, јер он све лијепо уреди, — погоди превоз и намјести ме на крми. Лађа бјеше голема, — могло је у њу сјести преко двадесет друга, а не бјеше их до шестеро и четири веслара Гледах моје сапутнике. Благо мајци, сви ли су неједнаци ! помислих. Један постар Турчин. у скадарском изношеном одијелу, прекрстио ноге и наслонио се леђима уз бочину. Према њему два танка млада Арнаута, у бијелијем беневрецима. Према мени један круттан Црногорац, просијед, ама младолик и једна средовјечна Зећанка подбухла као стара мисирача. Па онда иза њих подгорички њеки дјетнћ у кошуљици и гаћама. Веслари бијаху у издрпаним хаљинама. помијешана кроја.