Отаџбина

2 60

ВЕЧЕРЊА ЗАБАВА

Његови тонови беху из меланхоличног скикања на један пут прешли у промуклу дерњаву и врискање. Псовао је, претио је, лупао је ногама и рукама у врата, беше направио један ужасан концерат, који баш у томе тренутку достиже свој врхунац. — Пусти ме ■— викао је — зар хоћеш да обнјем врата? — И одмах за тим лупи сумануто о затворена врата. После неког времена утиша се то бесннло к апсеник стаде елегично кроз плач да запомаже. — Мама поједоше ме пацови, слатка мамице, зар те није жао за мене? — Пди — рече гђа Пардаловица тронуто — иди Димитраћн, пусти га, молим те, доста је кажњен! — МолихМ, да се ти не мешаш, — одговори г. Пардалос строго — треба да осети за свој безобразлук па да се поправи. Не бој се. неће му бити ништа! У један мах затандрка звонце на кућним вратима која се отворише, и неко пође уз басамаке. Јоргаћ у ансу номисли да је неко дошао у походе. па користећи се том сретном приликом, стаде јопг јаче да се дере. — Молим те. пусти га — поче опет гђа Пардаловица — срамота је да нас и страни људи чују! Покоравајући се овом највишем правилу друштвенога живота, да нас и страни људи чују, г. Пардалоо оде те пусти свога сина из подрума. У истом тренутку беше онај с басамака пред њим. — Ах, ти си Јања, које добро? •— Послала ме моја госпоштина да питам да ли ћете вечерас бити код куће, да вам дође на посело ? — Изручите многа ноздравља с наше стране — рече гђа Пардаловица излазећи из облачионице и пролазећи туда, јер и она беше познала слугу — и да нам је много жао, али да смо звати на једну вечерњу забаву ! Слуга оде. Мушкарци стоје па се мере непријатељским погледима. Гђа Пардаловица испита своју хаљину