Отаџбина

262

ВЕЧЕРЊА ЗАБАВА

— То не иде, Фросо моја, то никако не иде. Та ми у неку руку имамо извесних обвеза према Сузаматису. Ми смо га управо оженили. Ми морамо ићи, ту нема друге. А што се кола тиче, послаћемо Тодора да доведе једног Фијакера. Они и онако стоје у првој улици! — Ах Димитраћи како ме мучиш ! — рече срдито гђа Пардаловида, узе једну свећу, и оде у своју собу. — А ви — загрме г. Пардалос на своје синове марш у своју собу да свршите своје задатке, па онда у кревет. Узмите се добро на ум да се не свађате, јер иначе . . . ви знате мене! Деца узеше другу свећу и одоше на горњи спрат у своју собу. Отац се наже преко ограде од степеница па викну. — Тодоре! — Заповедајте госчодине! ■— Иди поручи једна кола да буду овде за по сата! — Кажи му да оде и до рукавичара 'Цизија, да ми донесе пар рукавипа белих № 7 1 :, — рече гђа ЕуФрозина кроз врата од своје собе. — Ене сад ! Триста му мука. зар се сад поручују рукавице? — Заборавила сам, па шта могу ја за то ? — Е, то је крај света! — гунђаше муж за се, па онда каза момку заповест и за рукавице. — Разумем. господине. одмах! Али у себи Тодор додаде без великог пијетета. — И то ми је лепа госпоштина ! Г1о овој киши, блату и кијамету, да им тражим кола и рукавице. Ех, кад ли ћу ја један пут бити свој газда ? * Г. Пардалос оде у своју спаваћу собу да се обуче. Али он нађе да је то управо немогућно, јер његова дебела жена беше целу собу заузела. растуреним хаљинама, сукњама, марамама, мидерима и осталим приборима жен-