Отаџбина

272

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

љице, али под условом дл буде у пној варошп, у којој је и њеи муж — виши чиновник. — Не могу вам дати место гоопођо, и ако има ггуно основних школа без учитеља, а не могу с тога, што ја нллазим да има већ и сувише женскиња у нашем учитељском кору. — Како то г. министре? Ја мислим да је цаспитачкп задатак у основној школи важнији од оно мало позитивнога знања, које деца у њој могу добити , а ваљда не сумњате у то да је женско подесније за васпитавање мале деце ? — 0 томе ћу, гоепођо, ја дебатовати са мојим реФерентима. За вас је довољно ако вас подсетим на то, да је младој девојци учитељици врло тешко концентрисати сву своју пажњу на школу, докле јој је удаја главна брига, и да удатој учитељици од трудноће. порођаја, бабина, бриге за своју здраву и болесну децу, врло мало времена остаје за школу ! — Па то ви 7 г. министре , хоћете сиротињи женској да одузмете једини начин да поштено заради парче хлеба ? И она кућа од жене стаде плакати. — Молим вас, госпођо, ја немам каде брисати ваше сузе. Милосрђе према правој сиротињи женској сигурно је и било главна нобуда што су нам школе препуне женскиња, и што ћу сигурно и ја моратн примати нових учитељица, на шгету самих школа. Али ви имате .најмање права због сиротиње да тражите службу. Ви имате мужа који има добру плату, тако, да вас не само може хранити, него вас је ето обукао у свилу и кадиву, па вас је још окитио златом и драгим камењем. Збогом госпођо ! И ја зазвоних. Она уклони мараму с очију, на којима не беше ни трага од суза; погледа ме као крвника, и оде из канцеларије, тако, да се ова затресла.