Отаџбина

МОЈЕ МИНИСТРОВАЊЕ

273

Одмах за тим уђе у собу један господин проседе бра/)е, интелигентног и пријатног лица. Он застаде крај врата, накриви мало главу на десно раме , па смешећи се рече ; — Г. министре.... Он би тако остао бар четврт сата, да га нисам ухватио за руку, довео до канабета и посадио. — Добро ми дошао. Од како ме је ова напас снашла, по читаве месеце не могу да видим оне људе, који су ми у невољи били једини , ирави пријатељи. Ти си мени толико учинио , да ти се целога живота не могу одужити. Према томе, биће права срећа по мене . ако могнем ма шта за тебе учинити. — Хвала ти, али мени не треба ништа. Него, од како си ти министар , ја сваком поштом добијам хрпу писама, која се родовно овако почињу : «Пошто си ти у великом пријатељству са г. В., то те молим итд.» Ја нисам ни због једнога хтео да ти досађујем , јер знам каква је навала у предсобљу и у ходницима ове куће. Али данас добих једно писмо из Г. Тамо је један мој школски друг, проФесор. Он сиромах није измислио барут у педагогији, али није ни лош проФесор. Њега је један од твојих претходника откинуо од његове куће и имања, па га бацио чак у Г., санћим због политике, и ако се он сиромах разуме у политици, колико моја чизма. Еле, молим те, ако можеш, врати га у В., да гледа оно мало куће и имања ! — Ево ти моје руке. Ако тај твој другар није ништа друго учинио, него је премештен из партизанских рачуна. ја ћу га вратити у В. — Е, баш ти хвала ! Збогом ! Чим сам га испратио до врата и вратио се за свој сто, зазвоних за начелника. Г Ђаја уђе закопчавајући свој реденгот. Он је увек коректан.

ОТАЏБИНА КЊ. XXIV СВ. 94.